slajd 1 slajd 2 slajd 3 slajd 4 slajd 5 slajd 6 slajd 7 slajd 8
28.05.2019
Zavrsna konferencija
U Sapcu je 28. maja odrzana zavrsna konferencije projekta Dalje...
05.05.2019
Dan samostalnog zivota
ENIL je objavio Manifest sa četiri osnovna principa u realizaciji samostaln Dalje...
05.05.2019
Dan samostalnog zivota u Srbiji
CSZ osoba sa invaliditetom Srbije je obelezio Dan samostalnog zivota Dalje...
22.04.2019
Obuka za personalne asistente
U Beogradu je 20-22. aprila odrzana Dalje...
18.04.2019
Sastanak u opstini Sabac
U Šapcu je 18. aprila održan sastanak u opštinskim prostorijama Dalje...

Pismo jedne majke lekarskom timu njene cerke

Eliza Fri

Pismo lekarskom timu moje ćerke:

Dragi doktore,

Za vas je Adelejd samo pacijent, ali ona je moje dete. Vi to možda ne znate ali je ona provela poslednjih devet godina na različitim medicinskim ispitivanjima, lečenjima, svakakvim procedurama. Kad vas ona ugleda, sve te uspomene joj se vrate. Vaš beli mantil je za nju simbol vađenja krvi, rentgenskog snimanja, nimalo nežnih fizičkih podsticaja. Molim vas ne doživljavajte lično njen ljutit pogled. Sigurna sam da bi vas bez tog belog mantila volela.

Draga medicinska sestro,

Kada vam postavljam uzastopna pitanja o lekovima ili procedurama, to nije zato što sam davež majka, nego jer sam iscrpljena i ako sve ne zapišem za 10 minuta, kojom brzinom mi govorite, sve će nestati u crnoj rupi farmaceutskih naziva, informativnih upozorenja i komercijalnih dyinglova iz 80-tih. Molim vas budite strpljivi, ne želim da pogrešim – ipak je u pitanju život.

Dragi laborantu,

Razlog što Adelejd negoduje i drži se za mene pre nego što joj izvadite krv nije zato što je razmažena devetogodišnjakinja koja ne može da podnese jedno “bockanje”.To je zato što poslednji put niste mogli da joj nađete venu ni na jednoj ruci, pa je nakon tri pokusaja i držanja od vaših kolega to jedna veoma bolna uspomena ya nju kad vas opet vidi sa iglom.Ne doživljavajte to lično. Prevrćete očima i uzdišete, ja razumem. Zaista. Verovatno bih slično reagovala, da ne živim s njom, da je ona jedno od stotine dece koja plaču. Pokušajte da proživite jedan dan njenog života.

Dragi pedijatru na uslužnom telefonu,

Kada vas pozovem u petak u 17:01 to nije zato što sam čekala poslednji minut nego zato što temperatura mojoj ćerki obično poraste u to vreme. Moja ćerka je rođena jedne noći punog meseca, kad su svi bolnički kreveti bili zauzeti I umalo sam se porodila na hodniku. Tako nam je ceo život. Izvinite. Volela bih da sam imala porođajni apartman i neke lekove protiv bolova.

Dragi farmaceutu,

Kada vas zovem zbog recepta za lek koji smo skoro potrosili to nije zato da bih pravila paniku. To je zato što je to jedan od 20 lekova iz četiri specijalizovane apoteke i ponekad zaboravim na jedan od tih 20. Ukoliko zvučim panično to nije zato što sam nezahvalna za vaš težak rad – to je zato što nisam mama kakva bih htela da budem. Oprostite molim vas.

Dragi lekari pulmolozi, endokrinolozi i respiratorni terapeuti,

Kada nam saopštite loše vesti na osnovu krvne slike ili nekog drugog nalaza, ja shvatam da ste ste već saopštili deset takvih vesti pre 9 sati izjutra. Međutim, ta vest menja naš život. Dajete nam jednu novu informaciju nakon svih testova, procedura, života. Kažete da je to još jedno poglavlje u velikoj knjizi medicine, ali razumite - iako je to za vas možda još jedan laboratorijski nalaz, za nas je to životni nalaz i ponekad izgleda da je takva informacija za nas previše.

Drago ostalo osoblje,

Kada bih mogla da vam kažem jednu stvar – za sve vas nove i stare po iskustvu, to je:

Molim vas slusajte.

Vi imate odgovore, ali ponekad ih dajete pre nego što čujete pitanje.

Molim vas slusajte.

Ne izazivam vas ali poznajem svoju ćerku. Mi živimo zajedno, budimo se i ležemo zajedno. Njena bolest je kao još jedno dete u porodici. Ona je naša. Rodili smo je, rastemo s njom i brinemo o njoj.

Dvanaest godina sam ukupno provela u medicinskoj školi i na poslu u medicinskim ustanovama, i obraćala sam pažnju na svaki udah i otkucaj srca – znajući kao šestim čulom kako oluja dolazi baš nakon toplog povetarca. Ne treba da budete kompozitor da biste čuli kada se melodija svira falš.

Draga bolnice,

Nakon godine hroničnih stomačnih bolova, bez poboljšanja, zvala sam po stoti put. Gastroenterolog, nov u to vreme, me ostavio zapanjenu, nakon mojih pitanja.“Vi poznajete svoju ćerku. Recite mi šta da uradim.”Prvo sam bila užasnuta. Kako to mislite da vam ja kažem šta da radite? Zar vi niste doktor? Ne želim to!

Onda je doktorka objasnila da je i ona majka i pitala me “šta osećam u stomaku”, šta se meni čini da treba da uradi. Umalo joj nisam svašta rekla ali sam se savladala i rekla “Želim da moju ćerku odmah primate u bolnicu i ne puštate je kući dok ne bude dobro.”

Tako je i bilo.

Tako sam uspostavila dobar odnos sa ovom doktorkom. Shvatila sam da je htela da me saslusa, da cuje moja pitanja i moje strahove. To je nešto što se ne uči u školi.

Hajde da slušamo zajedno.

2015-04-27

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30