Univerzitet u Beogradu jedan je od šest partnera na projektu AVTiA – Audiovisual Translation for Inclusion and Accessibility koji se od novembra 2024. godine realizuje u okviru programa Erazmus +.
Predstavnik Univerziteta u Beogradu na ovom projektu je Medicinski fakultet, a u realizacji projekta učestvuju i Filološki fakultet, Stomatološki fakultet i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja. Projekat je namenjen predavačima/nastavnicima i instruktorima iz oblasti filologije, studentima osnovnih i postdiplomskih studija za (audiovizuelno) prevođenje, zatim prevodiocima počenicima koji žele da promene karijeru ili se usavršavaju za audiovizuelno prevođenje sa ciljem povećanja inkluzije i pristupačnosti, te donosiocima odluka/kreatorima politike u institucijama visokog obrazovanja. Planirani rezultati projekta podrazumevaju izradu paketa obuke za predavače, paketa obuke za studente, kao i kreiranje preporuka za politike kojima se uređuje obrazovanje u oblasti audiovizuelnog prevođenja za inkluziju u visokom obrazovanju, imajući u vidu potrebe gluvih/nagluvih i slepih/slabovidih osoba.
Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije je pridruženi partner i 22.jula smo potpisali Ugovor o saradnji na ovom projektu, kako bismo širili informacije o postignućima na projektu.
U Španiji, minimalna plata je 1.184 € bruto, pomnoženo sa 14 isplata. S druge strane, beneficija za personalnu asistenciju u većini od 17 autonomnih zajednica naše države, iznosi 747 € mesečno u 12 isplata (to važi ako imate zavisnost nivoa 3, uz druge uslove, u suštini da nemate prihode osim lične penzije, nemate mrežu podrške porodice ili prijatelja, živite u ruralnoj oblasti, živite u uslovima siromaštva ili socijalne isključenosti, ispunjavate određene zahteve u vezi sa obukom i drugim aspektima, itd.).
U početku, plaćanje za personalnog asistenta je iznosilo €811 u 12 mesečnih isplata, zatim €780 ili slično, zatim €711, a sada je porasla na €747 (govorim o vrhunskom benefitu, znam ljude koji primaju oko €150 mesečno za ličnu asistenciju). Kada kažem na početku, mislim na 2008. godinu, tako da je za 17 godina mesečna isplata pala sa €811 na €747, ne uključujući druge varijable o kojima bi se trebalo razmatrati detaljnije: ko-finansiranje, teritorija, socijalni status, ruralna ili urbana sredina. Od ove sume treba oduzeti između €200 i €560 mesečno, što je trošak za poslodavca da se registruje kao preduzetnik. Razlika između tada i sada je €64 manje, ali tome treba dodati da je minimalna plata 2008. godine iznosila €600 mesečno a sada se skoro udvostručila, kao što možete videti u prvom redu ovog kratkog teksta.
Prešao sam od iznosa 620 € na 637 € koje sam dobijao od 2011. Ne mogu da se žalim, pa dobro, mogu i žalim se. Sada, sa nekoliko moguce ružnih poređenja, s obzirom na to da sam prilično revoltiran: Da živim u Valencijskoj zajednici, primao bih do 2,316 € mesečno za personalnu asistenciju. Možda, ali samo možda, zbog ove ogromne razlike u benefitima, nema nijedne osobe u šest autonomnih zajednica i nijedne osobe u Ceuti i Melili sa personalnom asistencijom. Ako bih izgubio razum i odlučio da idem i preživljavam u super-super stambenom centru, jednoj od onih najsavremenijih rezidencijalnih centara primao bih 3,205 € mesečno ili 4,107 € mesečno ove godine, u zavisnosti od tipa invaliditeta koji bi smatrali da imam: ili sam osoba sa neodređenim fizičkim stanjem, ili osoba sa stečenim oštećenjem mozga. Nedostajalo bi mi da posećujem prijatelje u Valencijskoj zajednici, ali ne može se imati sve…
U svakom slučaju, ekonomska nejednakost zavisno od toga gde neko živi ili koju uslugu bira je očigledna, deluje mi skandalozno. S druge strane, moramo imati na umu da, baš kao što postoji sufinansiranje za personalnu asistenciju, postoji i sufinansiranje za „pametnu“ odluku da se zatvorim u centar gde mogu da biram boju zidova svoje sobe.
Gotovo da deluje logično da postoji razlika u isplati beneficija personalne asistencije između različitih autonomnih zajednica. Ali činjenica da osoba sa invaliditetom koja živi u Andaluziji prima manje od tri puta nego što bi primila da živi u Valencijskoj zajednici nadilazi moje razumevanje. Čini mi se da se nesposobne vlasti smeškaju nama svim svojim snagama čim okrenemo leđa.
Ne želim mnogo da govorim o novcu koji menadžeri, ili kompanija koja upravlja domom za stare, dobijaju za stanovanje tamo, jer, prema Komitetu UN za prava osoba sa invaliditetom, institucionalizacija ne bi trebala da postoji. Činjenica je da ljudi koji tamo žive delimično finansiraju svoj boravak. Tako dolazimo do začaranog kruga siromaštva koji trpe osobe sa invaliditetom u stacionarnim centrima, koji se takođe nazivaju „višenamenski centri“, „centri za penzionere“, „domovi za pomoć“ i drugim eufemizmima (termin „dom za stare“ za mentalne azile je već zastareo).
Još jedan aspekt koji treba imati na umu je da osobe sa zavisnošću nivoa 3 zahtevaju „neophodnu i kontinuiranu podršku druge osobe“ prema Članu 26 Zakona o unapređenju lične autonomije i brige o osobama u situacijama zavisnosti (poznatijeg kao „Zakon o zavisnosti od druge osobe“), a neophodna i kontinuirana podrška druge osobe bi podrazumevala 24 časa dnevno, 7 dana u nedelji, kao što je slučaj u nekim situacijama i u drugim zemljama.
Međutim, klasifikacija kao “visoko zavistan”, koja zahteva podršku 24 sata dnevno, svakog dana, nije potpuno tačna. Neki ljudi ne trebaju podršku noću i tada plaćaju vladi trošak/vreme koje provode u krevetu. U mom slučaju, 9 sati dnevno. S druge strane, ljudi sa invaliditetom imaju pravo na privatnost, kao i svi drugi. Tako da, u bilo kom trenutku, možemo reći našem ličnom asistentu da nam nije potreban.
Na kraju, moram reći da u najrazvijenijim zemljama Evrope kada je reč o ličnoj asistenciji, ne postoji „manija za diplomama“ kao što imamo u Španiji. Ne postoji specifična diploma koja čini „sertifikat o personalnoj asistenciji“ obaveznim za rad u ovoj profesiji. Po rečima Šveđanke Rodolfe Pérez (nije njeno pravo ime), ključne koordinatorice STIL kooperative: „U Švedskoj nije potrebna nijedna zvanična diploma ili sertifikat da bi se radilo kao personalni asistent. Neki poslodavci (ili pružaoci usluga) mogu preferirati kandidate sa određenim iskustvom ili obukom, ali zakonski, ne postoji obavezna kvalifikacija, a STIL, kao kooperativa, snažno se protivi ideji specifične obuke, jer je takav zahtev nespojiv sa filozofijom samostalnog života. To je, i uvek bi trebalo da bude, osoba sa invaliditetom koja odlučuje ko je pravi asistent za njene specifične potrebe.“
Na to bih dodao da intervju pre zapošljavanja nekoga za posao, CV te osobe i utisak koji ostavlja na korisnika imaju svoj cilj. Stoga, vredi istaknuti ogromnu neefikasnost uzastopnih državnih i regionalnih vlada od 2008. godine, godine u kojoj je, po mom skromnom mišljenju, lažna personalna asistencija koju trenutno imamo, počela da se primenjuje.
Svaki dan mi je sve zanimljivije da postoji 10.959 pojedinaca širom Španije koji su zadovoljni finansijskom pomoći koju nam pružaju opšta uprava države i autonomne zajednice, kao da je to usluga, a ne obaveza javnih vlasti (i naša prava kao građana), kako je propisano španskim Ustavom u članovima 9.2, 14 i 49, i kako je utvrđeno Konvencijom UN o pravima osoba sa invaliditetom u članovima 5 i 19. Kao što bi rekao Marcelo u Hamleta: “Nešto smrdi u Kraljevstvu Danske.” A to nisam ja.
U Španiji, kada je u pitanju personalna asistencija, ne postoji jedan “zakon o zavisnosti od druge osobe”, već 17, u zavisnosti od teritorije u kojoj živite. Od njih, četiri ili pet su promenile socijalne i ekonomske uslove za pristup ovoj pomoći, pokušavajući da se usklade sa modelom prava predviđenim Konvencijom i drugim dokumentima UN-a.
Međunarodni Dan ljudskih prava je obeležen u Čačku, kao programska aktivnost Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Čačka, koju je finansiralo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu zaštitu.
Predavačice su bile iz organizacije Iz Kruga Vojvodina a prisustvovali su članovi brojnih organizacija osoba sa invaliditetom, Centara za samostalni život iz Beograda, Smedereva, Bora, Kragujevca, Trstenika, Niša i Leskovca, kao i predstavnici institucija Grada Čačka.
