John Register
Ko-direktor, Pružanje usluga & Razvoj, SAD Paraolimpijski komitet
Kada sam bio šestogodišnjak i video osobu sa nekim invaliditetom, zastao bih, zurio u tu osobu i pokazivao na nju prstom govoreći, “Mama, tata, pogledajte ga/nju!”. To je za mene bilo nešto novo!
Majka bi mi obično rekla da nije pristojno zuriti u druge ljude. Nekad bi se čak izvinula osobi koja bi zaokupila moju pažnju. Potom bi me odvela u drugom pravcu ili skrenula u drugu ulicu da ne bih ponovo izazvao neprijatnost nekoj drugoj osobi ili nama.
Koliko se puta tako nešto dogodilo osobama sa invaliditetom? Koliko često bi morali da istrpe neznanje drugih ljudi? Kasnije u svojim tinejdžerskim godinama, vidjao sam iste ljude koji su predmet sažaljenja ili čudjenja kako izdržavaju takve udarce sudbine. Neizostavno sam pomerao pogled u drugom pravcu tražeći izlaz iz te situacije i direktnog kontakta sa tim ljudima. Mislio sam da će oči, ti prozori duše da odaju svu moju neprijatnost. Čega sam se plašio? Zašto sam žalio te ljude?
Neverovatno, moja perspektiva se izmenila nakon moje nezgode kad sam i sam postao osoba sa invaliditetom. Ironično je da petogodišnji klinac sada zagleda mene dok hodam prodavnicom u šortsu sa jednom veštačkom nogom. Vidim ih krajičkom oka kako vuku mame i tate za krajeve odeće, pokazujući ka meni, kao svom najnovijem otkriću! Jedva da čujem šapat “Nije pristojno zuriti u nekoga!”
Trebalo mi je nekoliko meseci da prevazidjem zurenje drugih ljudi. Iako sam prilično samopozudan, što se toga tiče ništa nisam preduzeo. U stvari, bio sam odličan u indiferentnosti i zavaravanju. Mislio sam da je njihovo neznanje zapravo invalidnost. Izabrano sam da ne reagujem, ne odgovaram i ne pridajem pažnju takvom ponašanju. Neko nepisano pravilo izbegavanja društvenih problema se nastavljalo?
Za vreme jedne takve situacije “izbegavanja” počeo sam da mislim kako da promeni očekivani scenario. Nakon nekog razmišljanja ljutito sam shvatio da zapravo imamo potrebu da damo informaciju i odgovorimo na pitanja „Šta ti se dogodilo?“ i „Zbog čega si drugačiji od mene?“
Moj stav se promenio jednog letnjeg dana dok sam stajao na aerodromu. Nosio sam šorts, ne toliko zbog toga što je bila vrućina, nego je bilo brže proći kroz sigurnosnu kontrolu! Čekajući ulazak u avion, dva dečaka su mi prišla i upitala „Gospodine, šta se dogodilo sa vašom nogom?“ Pitanje me malo zateklo nespremnog. Istovremeno sam primetio ženu koja se približavala sa osmehom, verovatno njihovu majku. Pripremio sam se na njeno izvinjenje zbog njihovog nepriličnog ponašanja, ali ona je uradila nešto što me potpuno oborilo! Njene rači su bile osnova i kanal za ličnu promenu mog vidjenja stvari.“Izvinite gospodine,” počela je privlačeći sebi dečake. “Moje ime je Dženi a ovo su moja dva sina Kevin i Kris. Oni su fascinirani vašom veštačkom nogom i ako biste mogli da im objasnite kako ste izgubili nogu i kako vam sad proteza omogućava da se krećete?”
Bio sam oduvan! Kakvo jednostavno pitanje! Upravo mi je ukrala reči iz usta. Gledajući ostale putnike kako iščekuju moj odgovor, znao sam da će sledeće reči iz mojih usta imati uticaj tako što će im dati pozitivno ili negativno iskustvo o trenutnoj situaciji I možda uticati na njihovu predstavu o osobama sa invaliditetom.Pogledao sam ženu, njena dva sina i rekao “Naravno!”
Nastavio sam da pričam o svojoj atletskoj karijeri koja je bila na vrhuncu osvajanjem srebrne medalje 2000. godina na Paraolimpijskim igrama. Završio sam u pozitivnom tonu rekavši da bez obzira šta vam se dogodi u životu, možete da izaberete da dalje gradite svoj život u gorčini ali I na bolji način.Dženi se zahvalila. Njeni sinovi su takodje zahvalili rekavši “To si kul!” Začuo sam i tihi smeh putnika koji su obratili pažnju na naš razgovor.
Shvatio sam u trenutku da sam ja isto tako bio razlog njihovog neznanja. Da sam hteo da me ljudi tretiraju po onome kako izgledam, morao bih da prihvatim sve vrste ponašanja i stavova. Od tog trenutka počeo sam da tragam za trenucima u kojima mogu da promenim prepreke u stavovima ljudi i društva prema osobama sa invaliditetom, posebno prema osobama sa fizičkim invaliditetom.Osobe sa invaliditetom ne treba da se stide drugih ljudi koji “izgledaju normalno”.
Naš glas treba da se čuje da bismo promovisali, gradili i negovali bolji svet.
JFA Daily 05/03/08