27. maj 2008.
AAP, 26. maj 2008.
Osobe sa invaliditetom mogu da budu asocijalne, tvrdoglave, sklone kontroli, branjenju, sa jakim osećajem inferiornosti, piše u oficijelnom Beijing Olympics guide – vodiču koji je izazvao bes medju populacijom osoba sa invaliditetom.
U uputstvu (Olympic manual) za volontere u Beižingu se nalaze komentari začinjeni patronizirajućim stavovima, ukazujući na primer da su osobe sa invaliditetom “često” mentalno zdrave.
Volonterima se sugeriše da paraolimpkijce ili posmatrače koji imaju neki invaliditet ne nazivaju “bogalji” ili “šepavci”, iako se “samo šale”.
U dokumentu koji omogućava da kineski domaćini treba da iskoriste ubrzani kurs iz političke korektnosti, piše da osobe sa oštećenjima vida “skoro nikad ne pokazuju jake emocije”.
“Osobe sa fizičkim invaliditetom su često mentalno zdrave,” kaže se u vodiču.
“Oni ne pokazuju nikakve razlike u senzacijama, reakcijama, memorisanju i razmišljanju u odnosu na druge ljude, ali mogu imati neobične karaktere usled svog invaliditeta. Na primer, neke osobe sa fizičkim invaliditetom su izolovane, asocijalne i introspektivne i potreban im je neko drugi da bi uspostavili kontakt sa drugim ljudima.
“Oni mogu da budu tvrdoglavi i skloni kontroli, senzitivni i skloni borbi u dokazivanju istine. Ponekad su prema sebi prezaštitinički raspoloženi, pogotovo kad ih se naziva bogaljima ili paralizovanima.”
Volonterima se savetuje da nikada “ne bulje u njih ili njihov deformitet”.
“Patronizirajući ili arogantan stav oni će lako osetiti, čak i oni sa oštećenjima mozga (iako oni ne mogu da kontrolišu svoje udove, u stanju su da vide i razumeju druge ljude).
“Kao i većina oni mogu da čitaju govor tela,” kaže se u volonterskom vodiču za 2008.
“Pokažite poštovanje kada pričate sa njima. Nemojte da koristite izraze bogalj ili šepavac, čak iako se šalite. Iako im je život doneo mnoge teškoće, osobe sa invaliditetom su često samostalne. Volonteri treba da ponude pomoć na osnovu jednakosti i obostranog poštovanja…Osobe sa invaliditetom mogu da se ponašaju odbranaški i imaju jak osećaj inferiornosti.”
Kineski tretman osoba sa invaliditetom u ranijem periodu je ljutio veliku plivačicu Donu Frejzera, koja je to navela kao jedan od razloga zbog kojeg će pobediti u Bejžingu. Ona je u aprilu rekla da je na Univerzijadi sredinom 1990. u Bejžingu videla sportiste sa invaliditetom na koje se pljuvalo na ulici.
Volonterima za olimpijadu su takodje data striktna uputstva kako da pravilno sede, stoje, hodaju ili govore. Rukovanje treba da traje od tri do pet sekundi, položaj ruke, tela i ramena treba da bude pod uglom od 60 stepeni. “Odgovorajući” prostor izmedju osoba u društvenim prilikama treba da bude od 1.2 do 3.6 metra, ali za poslovne saradnike može da bude 1.2 do 2.1 metra, a za strance 2.1 do 3.6 metrara.
Kada sede, volonterima je rečeno da izbegavaju zabacivanje stopala za jednu nogu stolice (”prizemno i bolesno”), protezanje nogu (”grubo”), prekrštanje nogu na sva “četiri″ načina (”arogantno i nepristojno”) i stalno menjanje poze (”loši maniri”). Kada stoje ne smeju da se ljuljaju (”bezbrižnost”), stavljaju ruke u džepove (”frivolno”), prekrštaju ruke (”odbrambeni stav”), stavljaju ruke na bokove (”uvredljivo”) ili imaju prekrštene noge (”previše opušteno”).
Takodje se govori da koraci ne smeju da budu preveliki ili premali jer onda to izgleda “izveštačeno”, mada se ne propisuje koliko veliki koraci treba da budu.