Dvorana slavnih: Gordana Rajkov, CSŽ Srbija

195 Views

ENIL je počastvovan da predstavi Gordanu Rajkov, iz Beograda, Srbija u svojoj Dvorani slavnih. Gordana je već godinama aktivista invalidskog pokreta i lider pokreta za samostalni život. Gordana je osnivač Centra za samostalni život OSI Srbije i bila je narodna poslanica u Skupštini Srbije. Ovo je intervju sa Gordanom.

Recite nešto kratko o svom životu i radu

Odrasla sam u Beogradu, u Srbiji, završila sam osnovnu školu i gimnaziju a potom i studije matematike na beogradskom Univerzitetu. To je moje profesionalno obrazovanje. Davala sam deci časove matematike godinama, pošto zbog barijera nisam mogla da se zaposlim a onda sam se sve vise uključivala u organizaciju osoba sa invaliditetom. Postala sam predsednik Saveza distrofičara Jugoslavije. U ovoj organizaciji sam mnogo radila na zastupničkom radu i lobiranju za mere zaštite i ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Radila sam i sedam godina u britanskoj humanitarnoj organizaciji Oxfam kao Regionalni savetnik za invalidska pitanja i putovala u Bosnu i Makedoniju. U to vreme se na ovim prostorima razvio i socijalni pristup invalidnosti.

Kako ste se uključili u pokret za samostalni život?

Ja sam imala prilično obično detinjstvo, ali obeleženo dobrim obrazovanjem. Moji roditelji su rano umrli i ja sam sa 17 godina ostala sama. U to vreme u Srbiji nije postojalo gotovo ništa za osobe sa invaliditetom. Ja tada nisam koristila invalidska kolica i živela sam u svom stanu. Morala sam da naučim razne veštine da preživim. Morala sam da donosim odluke u vezi sa svojim životom – odluke ko će mi pomagati u različitim situacijama, što uopšte nije bilo lako. To je bila tržišna situacija – kad god sam dobila neku uslugu morala sam da je platim.

To je uticalo na mene kao osobu koja je duboko verovala u principe samostalnog života – da svaka osoba, uključujući i osobu sa invaliditetom ima pravo da odlučuje o svom sopstvenom životu, ali i da preuzme odgovornost za svoje odluke. Mnoge osobe sa invaliditetom u Srbiji zaboravljaju na to, budući da nisu navikle da donose odluke, samim tim ni da preuzimaju odgovornost – vi morate da budete svesni da ste odgovorni za ono o čemu ste doneli neku odluku.

Dakle, u to vreme ja sam živela o principima samostalnog života a da nisam zanala da su to principi samostalnog života. Prvi put sam dobila ideju o tom konceptu čitajući članak Adolfa Racke, pisan u vreme razvoja pokreta samostalnog života u Evropi.

Svojim radom u Savezu distrofičara Jugoslavije i promovisanjem ljudskih prava na evropskom nivou, dolazila sam u kontakt sa ljudima iz Irske i tako sam otputovala u Dablin 1992. Centar za samostalni život Dablina je započinjao svoj rad i šemu personalne asistencije.Tada sam prvi put naučila i o političkom aspektu samostalnog života. Prvi put sam se srela sa konceptom personalne asistencije i njegovim značenjem. Provela sam tri godine u Dablinu i mnogo naučila. Počela sam da radim i na projektima u dablinskom Centru. Jedan od omiljenih projekata mi je bio ‘Getting Out- Izlazak’. To je bio sjajan projekat na ideju Martina Nohtona. Trebalo je u institucijama pronaći osobe sa invaliditetom zainteresovane za samostalni život, uključiti ih u program, pomoći im da nađu stambeni prostor i raditi sa njima na razvoju samostalnog života. To je bilo divno iskustvo rada u Centru za samostalni život, nastojeći da se očuvaju prava na samostalni život za osobe sa invaliditetom. U jednom momentu, delegacija osoba sa invaliditetom i njihovih pomagača okupila se ispred zgrade Parlamenta Irske da bi razgovarali sa članovima Parlamenta o pravima osoba sa invaliditetom. To je trajalo dve noći i dva dana, a čini mi se da se isto desilo i prošle godine.

Videla sam realnu mogućnost za filozofiju samostalnog života i nastojala sam iz ličnog iskustva kako da donosim odluke u vezi sa samostalnim životom ali i da budem svesna izazova koje nosi samostalni život.To je bilo divno vreme u Irskoj. Takođe se govorilo i o boravku Adolfa Racke u SAD gde je već postojala dobra praksa samostalnog života. U to vreme sam shvatila da samostalni život i personalna asistencija znače nešto i želela sam da se borim za to i svojoj zemlji.Takođe se realizovao i projekat u NUI Maynooth za mlade osobe sa invaliditetom o istorijatu pokreta za samostalni život. U toku 1995 održan je simpozijum poznat kao događaj ‘iz šatora u zamak’ sa gostima iz Evrope i SAD. Konferencija je trebalo da se održi u Jury’s hotelu ali su tamo renovirali glavu salu pa je bilo kasno da se organizuje nešto drugo pa je hotel instalirao ogroman šator. Bila je sjajna diskusija između brojnih lidera invalidskog pokreta, Džona Evansa, Adolfa Racke i mnogih drugih.  Takođe smo se sreli sa članovima irskog Parlamenta. Uspeli smo da pokažemo šta samostalni život može da bude. To su neke od mojih najdražih uspomena iz Irske koje su uticale na mene da sam po povratku u Srbiju 1996 osnovala Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom.  Od tada smo u Srbiji napravili mrežu centara u devet gradova, kao jedne od najrelevantnijih organizacija za zastupnički rad, a zahvaljujući iskustvu sa mojim irskim prijateljima iz te tri godine.

Šta mislite da je najznačajniji momenat u pokretu za samostalni život?

Ako izuzmeno Berkli sa svojoj početnom borbom u istoriji, postoje dva momenta i oba su u vezi sa Strazburom. Prvi je evropski sastanak osoba sa invaliditetom 1989 i takozvana Rezolucija iz Strazbura o samostalnom životu i kasnije osnivanje ENILa. Drugi je početak Vožnje za slobodu u Strazburu 2003. To je bilo izuzetno važno u to vreme, da se okupi toliki broj ljudi sa invaliditetom, traži prava na samostalni život, misle o tome, razmenjuju ideje, to je nešto što jača pokret. 

Koja je vaša vizija samostalnog života trenutno i ubuduće?

Trenutno ne izgleda baš najbolje. Recesija je u mnogim zemljama. Zemlje koje su krenule ka deinstitucionalizaciji i došle do uslova za samostalni život ne mogu više nazad iako je došlo do finansijskih rezova, kao što je to bilo u Irskoj prošle godine i Velikoj Britaniji 2011. Džon Evans je govorio o situaciji u Britaniji što je posebno zabrinulo nas u Srbiji.

Mi smo u fazi kad još uvek radimo na bazičnom samostalnom životu i uvek u glavi imamo situaciju u drugim zemljama i koristimo ih kao primere dobre prakse. Sada, u ovoj ekonomskoj krizi, te zemlje se bore sa svojim vladama protiv rezova koji utiču na osobe sa invaliditetom, a to nije dobro. Morali bismo da se organizujemo u borbi da sačuvamo ono što smo postigli do sada ili učinimo ono što je potrebno.

Mislim da treba da pomognemo mladim ljudima da razumeju da ne postoji “besplatan ručak”. Mladi danas dobijaju mnoga prava bez da su se borili za njih i uzimaju iz zdravo za gotovo. Lepo je živeti tako, ali je potrebno stalno imati na umu da svakog trenutka filozofija samostalnog života može da se razvodni. Da bi to sprečili, moramo uvek biti spremni da se borimo za očuvanje samostalnog života. Potrebno je da nađemo način da prenesemo svoje iskustvo i znanje mlađima. Džon Evans, Bente Skansgard i ja smo u kasnim godinama svog života, a skupili smo toliko iskustva u višegodišnjim borbama da bi bilo šteta to ne preneti drugima i da to nestane.

Moramo naći način da to prenesemo mladim ljudima, jer nije neophodno da oni prolaze kroz sve naše borbe i teškoće koje smo mi imali u postizanju normalnog života.Ako uspemo da osobe sa invaliditetom okupimo zajedno, da prebrodimo ekonomsku krizu, onda ćemo imati budućnost za samostalni život, što više postignemo, boreći se za prava, više ćemo verovati u budućnost. Ako omogućimo budućnost za samostalni život, a osobe sa invaliditetom postanu kao i svi drugi, nećemo morati ni da postojimo više. Uvek postoji opasnost da se filozofija razvodni, da se desi nešto drugo. Svedoci smo da se neke zemlje vraćaju u medicinski model invalidnosti i staromodna rešenja problema. Treba da štitimo celu ideju i koncept i terminologiju samostalnog života. Sada je moderno da se reči samostalni život koriste bez stvarnog znanja o njihovom značenju.  To je veliki izazov za sve nas: kako da očuvamo i obezbedimo da kada govorimo o samostalnom životu svi razumemo isto. Trenutno nam je potrebna strategija da to prevaziđemo kao problem.

Vi ćete biti jedan od govornika u ovogodišnjoj Vožnji za slobodu. Recite o čemu ćete govoriti?

Uglavnom ću govoriti o svom iskustvu samostalnosti kao člana Parlamenta Srbije u proteklih pet godina. Važno je biti uključen u kreiranje politike ako želite da utičete na donošenje odluka i ceo taj proces. Važno je biti što bliže, ili među donosiocima odluka, kako biste bili uključeni u proces i mogli da ga menjate.Važno je da ljudi razumeju organizacija osoba sa invaliditetom.

Kad pitamo organizacija OSI u Srbiji da li komuniciraju sa političkim strankama, preko 60% odgovara negativno. Zašto? Većina organizacija ne želi da bude uključena ni u kakvu politiku. Ostale koje su uključene kažu da je to samo povremeno radi nekih usluga ili finansiranja, a samo je nekoliko uključeno u process donošenja odluka. To nije dobro jer se lokalni izbori u Srbiji dešavaju svake 2-3 godine.

Tokom 2003 doneli smo shemu personalne asistencije u Srbiju. Svaki put kad se menjala Vlada ili dešavale promene u Srbiji, ceo proces promocije smo počinjali ispočetka. Morate stalno lobirati i objašnjavati ponovo, što jeste teško, ali je važno biti u komunikacije sa svim političkim partijama i koristiti te veze za dalju borbu za prava osoba sa invaliditetom.To što sam bila član Parlamenta pet godina pokazalo je koliko je važno imati glas tamo. Tamo je 250 članova Parlamenta moglo da vidi kako imam problem da otvorim vrata, da mi treba personalni asistent da pomeri neke stvari, da vidi u praksi da mogu da učestvujem jednako sa njima ukoliko imam jednake mogućnosti i pravu podršku.

Pošto sam bila član Parlamenta promenile su se i neke parlamentarne procedure: ukoliko član Parlamenta jeste osoba sa invaliditetom i potrebna joj je podrška, Parlament je finansira. Ta kaluzula nije ranije postojala i ostaje da važi za nekog drugog ko bude član Parlamenta sa invaliditetom.  

Važno je da budemo uključeni u taj process, trebale su godine da personalna asistencija postane deo zakona – od 2003. Ta shema je bazirana na onoj koju sam videla u Irskoj. Ona je pokazala da postoji postoji finansijska opravdanost i promena u kvalitetu života osoba sa invaliditetom i da su one merljive. Zahvaljujući tom servisu, danas postoji armija novih zastupnika filozofije samostalnog života. Jedan broj njih je postao politički aktivan u svojim lokalnim zajednicima, neki su postali savetnici u društvenim većima ili su aktivni u telima za zaštitu osoba sa invaliditetom isl. Osobe sa invaliditetom su uključene razvoj politika, u javni život i svojim primerima ukazuju na važnost uključivanja u kreiranje politike.

Zašto mislite da je Vožnja za slobodu važan događaj?

Ljudi koji učestvuju osećaju snagu u tome što su deo velikog događaja u Strazburu, snagu ljudi koji se bore za sebe. Gledate druge ljude oko sebe koji se takođe bore i učite jedni od drugih. Onda to predstavite kasnije u svojoj zemlji i utičete dalje na politiku. Mislim da je vreme da se misli na strategiju, kako da se ta snaga i to jedinstvo koriste kako bi se izvršio pritisak na Parlament Evrope da prati šta se dešava  na evropskom terenu. Izuzetno je moćan osećaj i stvarno za pamćenje da vi lično predate svoje zahteve predsedniku Parlamenta Evrope!!!To je važan događaj jer pokazuje snagu pokreta za samostalni život.  Poslednji put Centar je vodio grupu osoba sa invaliditetom zajedno sa saradnicima iz Bosne, koji nisu učestvovali u Vožnji za slobodu nikada pre. Ove godine se nadamo još većoj grupi iz obe zemlje, kako bismo pokret ovde dalje proširili i osnažili.

28. februar, 2013

No comments