Svako se bori sa nekom vrstom stereotipa, pa tako ni osoba sa invaliditetom nisu izuzetak. Razlika je u tome što prepreke sa kojima se susreću osoba sa invaliditetom započinju sa stavovima drugih ljudi – stavovima koji su često ukorenjeni u pogrešnim informacijama i nerazumevanju kako je živeti sa invaliditetom.
Mit 1: osobe sa invaliditetom su hrabre i heroji.
Činjenica: prilagodjavanje invalidnosti zahteva priloagodjavanje životnim situacijama a ne hrabrost i herojstvo.
Mit 2: sve osoba koje koriste invalidska kolica su hronični bolesnici ili bolešljivi.
Činjenica: asocijacija izmedju korišćenja kolica i bolesti verovatno potiče iz bolničkih slika gde se kolica koriste za brži prevoz pacijenata. Osoba može da koristi kolica iz različiti razloga, od kojih možda nijedan nema veze sa dugotrajnom bolešću.
Mit 3: korišćenje kolica ograničava; osoba koje koriste kolica su “vezane za njih.”
Činjenica: invalidska kolica, poput bicikla ili automobila, jesu pomoćno sredstvo koje omogućava nekome da se kreće.
Mit 4: sve osoba sa oštećenjem sluha mogu da čitaju sa usana.
Činjenica: ne čitaju svi sa usana i čitanje sa usana nije potpuno pouzdano kao način komunikacije.
Mit 5: slepe osoba su razvile „šesto čulo.“
Činjenica: iako slepe osobe obično razvijaju preostala čula, one nemaju “šesto čulo.”
Mit 6: osoba sa invaliditetom se osećaju komotnije „sa svojima.“
Činjenica: u prošlosti je grupisanje osoba sa invaliditetom u odvojene škole i institucije doprinosilo ovakvom shvatanju. Osoba sa invaliditetom danas koriste prednosti uključenosti u društvo i potrebno je sve više raditi na tome.
Mit 7: osobe bez invaliditeta su obavezne da „brinu o“ osobama sa invaliditetom.
Činjenica: svako može da ponudi podršku ali većina osoba sa invaliditetom želi da bude odgovorna za sopstvene odluke.
Mit 8: radoznala deca nikad ne treba da zapitkuju ljude o njihovom invaliditetu.
Činjenica: Mnoga deca imaju prirodnu, nesputanu radoznalost i mogu da postave pitanja koja su za neke odrasle neprijatna. Ali grditi radoznalu decu zbog pitanja o invalidnosti može im značiti da je invalidnost „nešto što je loše ili pogrešno.“ Većina osoba sa invaliditetom nema ništa protiv da odgovori na dečija pitanja u vezi sa svojim invaliditetom.
Mit 9: životi osoba sa invaliditetom su potpuno različiti od života osoba bez invaliditeta.
Činjenica: osobe sa invaliditetom pohadjaju školu, stupaju u brak, peru veš, idu u kupovinu, plaču, plaćaju porez, budu ljute, imaju predrasude, idu na glasanje, prave planove i sanjaju kao i svi drugi.
Mit 10: u redu je parkirati auto bez nalepnice za osoba sa invaliditetom na odredjeno mesto, ako je to samo na par minuta.
Činjenica: budući da su pristupačna parking mesta dizajnirana da zadovolje potrebe osoba sa invaliditetom, ta mesta treba da koriste samo osoba kojima su namenjena.
Mit 11: većina osoba sa invaliditetom ne može da ima seksualne odnose.
Činjenica: svako može da ima seksualne odnose. Osobe sa invaliditetom mogu da podižu i svoju ali i usvojenu decu. Osobe sa invaliditetom, kao i drugi ljudi, jesu seksualna bića.
Mit 12: osobama sa invaliditetom je uvek potrebna pomoć.
Činjenica: mnoge osoba sa invaliditetom su samostalni i mogu i same da ponude pomoć drugima. Ako želite da pružite pomoć osobi sa invaliditetom prvo pitajte da li je potrebna i na koji način možete da je pružite.
Mit 13: jedna osoba ne može da učini ništa da pomogne u borbi protiv prepreka sa kojima se susreće osoba sa invaliditetom.
Činjenica: svako može da doprinese promeni. Možete pomoći uklanjanju prepreka na sledeće načine:
· Razumevanjem potrebe za pristupačnim parking mestom
· Podsticanjem učešća osoba sa invaliditetom u životu svoje zajednice
· Razumevanjem dečije radoznalosti o invalidnosti i ljudima koji je žive
· Zastupanjem za okolinu bez prepreka
· Protestovanjem protiv negativnih izraza koji se koriste kad se govori o invalidnosti
· Podsticanjem novinara da o osobama sa invaliditetom pišu kao i o svim drugim osobama
· Prihvatanjem osoba sa invaliditetom kao osoba koje imaju iste potrebe i osećanja kao i svi drugi
Easterseals.com