Pandemija koronavirusa bila je loša vest za sve, ali osobe sa invaliditetom pogođene su teže od većine. Podaci Kancelarije za nacionalnu statistiku koji pokrivaju period do novembra 2020. pokazuju da su osobe sa invaliditetom imale tri puta veće šanse da umru od koronavirusa od osoba bez invaliditeta.
Rizik za ljude sa poteškoćama u učenju bio je preko 6 puta veći. Sveukupno, oko 60% svih umrlih od koronavirusa su osobe sa invaliditetom. U nekim slučajevima osobama sa invaliditetom je direktno uskraćeno lečenje Covid-19 zbog invaliditeta.
Tokom ranih faza pandemije, Nacionalni institut za zdravstvo i negu (NICE) izdao je smernice bolnicama o upravljanju lečenjem. To je uključivalo savete o korišćenju skale za određivanje prioriteta za pristup kritičnoj nezi. Posledica je bila sistematsko davanje nižeg prioriteta osobama sa invaliditetom i onima sa dugotrajnim zdravstvenim stanjem.
Kasnije su te smernice izmenjene i dopunjene ali je to neizbežno dovelo do toga da u međuvremenu nepoznati broj ljudi umre. Takođe je bilo mnogo izveštaja o tome da su na medicinskim kartonima osoba sa invaliditetom u bolnici pisala obaveštenja – Ne pokušavaj kardiopulmonalnu reanimaciju (DNACPR) – obično bez njihovog znanja. Nakon pritiska i kampanja osoba sa invaliditetom, vlada je kasnije izdala uputstva kojima je zabranila ovu praksu.
Ali, opet, izveštaj Komisije za kvalitet nege u decembru 2020. godine utvrdio je da su neodgovarajuća obaveštenja DNACPR direktno prouzrokovala brojne smrtne slučajeve koje je bilo moguće izbeći. Uprkos tome, postoje zabrinjavajući izveštaji da se za osobae sa poteškoćama u učenju još uvek izdaju naredbe – Ne oživljavajte -tokom drugog talasa pandemije. Za one koji su preživeli bilo je čitav niz drugih izazova koji su, čini se, opet imali nesrazmeran uticaj na osobe sa invaliditetom. Jedno od prvih glavnih pitanja sa kojima su se osobe sa invaliditetom morale suočiti bio je nedostatak zaštitne lične opreme za ljude koji su zaposlili svoje lične asistente. Tokom prvih nekoliko meseci pandemije mnogi ljudi su se borili da pronađu bilo kakvu zalihu ove opreme, a ni vlada ni lokalne vlasti nisu je stavile na raspolaganje. Ovo je ostavilo osobe sa invaliditetom – od kojih su neki bili posebno rizični – potpuno izložene zarazi.
Neki su bili toliko zabrinuti zbog toga da su odlučili da prestanu da puštaju lične asistente u svoje domove dok se ne pronađe odgovarajuća zaštitna oprema – jer se to smatralo manjim od dva zla. Slično tome, smernice koje je izdala Vlada o pružanju nege i podrške na siguran način potpuno su ignorisale lične asistente, ostavljajući mnoge osobe sa invaliditetom u mraku oko toga šta treba da rade kako bi zaštitili sebe i svoje radnike. Nakon lobiranja od strane osoba sa invaliditetom, Odeljenje za zdravstvo i socijalnu zaštitu na kraju je objavilo smernice za ljude koji koriste šemu direktne isplate – ali to je bilo tek nakon znatnog odlaganja koje je, u međuvremenu, opet ostavilo osobe sa invaliditetom u riziku.
Takođe je bilo velikih problema za 2,2 miliona ljudi u ‘zaštićenoj’ grupi. Nedavni izveštaj Državne službe za reviziju otkrio je da vlada nije uspela da se adekvatno pripremi za osobe sa invaliditetom koje moraju da se zaštite od pandemije jer prethodno planiranje pripravnosti za pandemiju nije uzimalo u obzir kako da identifikuje i zaštiti ljude koji se smatraju dodatno klinički ranjivim.
Kao rezultat toga, iako je vlada prvi put, 22. marta 2020, rekla ljudima u ovoj grupi da počnu da se štite, do 7. maja je trajalo da se skoro polovina njih stavi na spisak. Zbog toga je gotovo milion ljudi ostalo nezaštićeno, što je rezultiralo time da su stope smrtnosti među zaštitnom grupom bile neke od najviših zabeleženih – od 8,6 procenata. Mnoge osobe sa invaliditetom su otkrile da socijalna zaštita nije efikasno odgovorila na pandemiju jer je veliki broj ugovorenih usluga otkazan, suspendovan ili ozbiljno ograničen.
Nedavno istraživanje Londonske škole ekonomije pokazalo je da su neki ljudi sa invaliditetom videli da im se finansiranje usluga podrške smanjuje ili čak potpuno obustavlja – ostavljajući ih bez ikakve alternativne podrške. U isto vreme, mnogi korisnici usluga bili su veoma zabrinuti zbog toga što previše ljudi dolazi u njihove domove pa su odlučili da se oslanjaju na članove porodice. Takođe je bilo problema sa dostupnošću niza informacija o koronavirusu.
Ovo je bilo posebno pitanje za gluve ljude, jer već duže vreme nijedan od vladinih brifinga nije imao potpisivanje British Sign Language ostavljajući ljude da pretražuju što je bolje moguće kako bi saznali šta se događa. Tek nakon pravnog spora koji je započela Kati Rovli, gluva glumica iz Lidsa, vlada je počela da pruža prevođenje na jezik gluvih. Međutim, ovo je bilo samo za ministarske brifinge, a ne i za naučne, tako da gluvi još uvek nemaju jednak pristup. Upotreba maski za lice takođe je izazvala poteškoće jer je nedostatak transparentnih maski za čitanje sa usana ljude isključio iz izgovorene reči. Prelazak na učenje kod kuće takođe je stvorio prepreke jer odredbe za to u početku nisu uključivale decu sa posebnim obrazovnim potrebama, a materijali za učenje su često bili nepristupačni.
Nedavno, iz razloga koji nisu potpuno jasni, Vladin savet u novembru 2020, da ljudi treba da se vrate na posao kad god je to moguće izostavio je da se bilo gde pominju ljudi koji se smatraju zaštićenima. To je mnoge osobe sa invaliditetom ostavilo u opasnoj situaciji – osećajući se pritisnutim da se vrate na posao i da moraju da biraju između svoje bezbednosti i rizika od gubitka posla. Kao rezultat ovih problema, mnoge osobe sa invaliditetom osetile su se napuštenim i zaboravljenim ili su, u najboljem slučaju, njihove potrebe bile naknadno razmatrane. Ništa od ovoga ne bi trebalo da bude iznenađenje.
Potrebe osoba s invaliditetom koje se previđaju, ne shvaćaju ili jednostavno ignorišu je nešto što traje oduvek – samo što su ovog puta posledice za neke bile ubitačne. Nisu sve loše vesti, međutim, pandemija je stvorila i iznenađujuće koristi za mnoge osobe sa invaliditetom. Jedna od najvećih promena bila je velika promena u pravcu posla i drugih aktivnosti koje se odvijaju virtuelno, umesto u fizičkom okruženju. Što se tiče zaposlenja, ovo je znatno olakšalo osobama sa invaliditetom kojima je potrebno da rade od kuće, pošto ne moraju da traže razumno prilagođavanje, jer je to postalo norma za sve. Neki, koji su se u prošlosti borili za prelazak na posao, takođe su otkrili da je sada lakše konkurisati za posao i da su poslodavci spremniji da ih angažuju.
Činjenica da se sada rutinski održavaju sve vrste različitih sastanaka takođe je učinila širok spektar aktivnosti pristupačnijim osobama sa invaliditetom. Ovo ima koristi na poslu, kao i druge aktivnosti poput društvenih okupljanja, uključivanja u lokalnu politiku i niza slobodnih aktivnosti. Slično tome, umetničke galerije i druga kulturna mesta počele su da pružaju virtuelni pristup, što je značilo da su osobe sa invaliditetom mogle da uživaju u njima kao i svi drugi. Što se tiče pristupa uslugama, konsultacije sa lekarima putem telefona ili video poziva – nešto što osobe sa invaliditetom traže već dugi niz godina – postale su rutina.
Naravno, nikada nije postojao razlog zašto se ovo nije moglo dogoditi davno, ali bile su potrebne promene potreba osoba bez invaliditeta da bi prigovori magično nestali. Sve su ovo vrlo dobre vesti, mada je važno imati na umu da prilično veliki broj osoba sa invaliditetom nema pristup digitalnim komunikacijama. Dakle, iako su velike koristi za mnoge osobe sa invaliditetom takođe postoje i opasnosti od stvaranja drugog oblika isključenja za neke od njih.
Na psihološkom nivou je takođe zanimljivo da su neke osobe sa invaliditetom komentarisale da je način na koji su svi bili prinuđeni da žive tokom protekle godine uticao na smanjenje osećaja razlike i isključenosti. Neizlazak ili neviđanje drugih ljudi postalo je norma za sve, što neki ljudi sa invaliditetom, barem za sada, vide kao slučaj „dobrodošlice u moj svet“. Bez sumnje je stvorilo izravnavanje iskustava ljudi. Naravno, ništa od ovoga nije bilo planirano niti na bilo koji način namerno. Umesto toga, ove beneficije za osobe sa invaliditetom upravo su bile „slučajni“ sporedni efekti seizmičkih promena na koje je celo društvo bilo primorano. Kao da je neko zaboravio da zatvori vrata koja osobe sa invaliditetom obično drže napolju i jednostavno je prošao kroz njih.
Pitanje u budućnosti biće da li vrata ostaju otvorena ili ne. Samo će vreme pokazati, ali znakovi izgledaju obećavajuće jer su mnogi ljudi otkrili da novi načini delovanja nude brojne prednosti poput pomaganja u postizanju bolje ravnoteže između poslovnog i privatnog života i smanjenja putnih troškova, kao i šire koristi poput smanjenja emisije ugljenika. Postoje i druge strane, pa ne možemo biti sigurni da li će „nova normalnost“ ostati. Druga velika korist od pandemije – koja je uticala na sve grupe – je solidna baza duha i delovanja zajednice koje je ona podstakla.
Hiljade ljudi su se prijavljivali da pomognu drugima u stvarima poput kupovine i prikupljanja recepata ili jednostavno druženja sa ljudima koji su izolovani. Očigledno je da će mnogi od ovih dobrovoljaca odustati kako se pandemija bude smanjivala, ali, čak i ako se samo mali procenat odluči da to nastavi, to će stvoriti znatno povećani resurs zajednice u odnosu na ono što smo imali pre 2020. godine.
Slično tome, pandemija je takođe naglasila vrednost postojećih organizacija sa delovanjem u lokalnoj zajednici, kao što su organizacije osoba sa invaliditetom. Na početku pandemije mnogi su potpuno promenili svoje delovanje i uspeli su da popune neke praznine u socijalnoj zaštiti. Ove organizacije takođe su vrlo brzo pročele da pružaju podršku u zaštiti mentalnog zdravlja, smanjenju socijalne izolacije i kupovina i nabavka zaštitne opreme. Gotovo uvek, njihov odgovor je bio mnogo brži od odgovora lokalnih vlasti. To je bila okosnica odgovora na pandemiju.