Jenny Weast
Tog 14. oktobra 2014, sam na FB profile napisala da mi očajnički treba sva pravna i savetodavna pomoć, a evo o čemu se radi.
Ja sam Jenny i od 16 godine sam korisnica invalidskih kolica nakon skijaške nezgode kad je došlo do povrede vratnih pršljenova C5-6. Ubrzo nakon toga su mi vlasti u Kaliforniji saopstile da ja i dalje mogu da idem na koledž, imam karijeru, postanem samostalna. Postojali su i programi koji su mi bili podrška u ostvarivanju svakog od ova tri cilja. Plaćeni su mi personalni asistenti i počela sam da studiram. Diplomirala sam, postala profesor i vođa navijača koja živi samostalni. Uspela sam… imam porodicu i prijatelje koji me vole, neverovatne asistente koji brinu o stvarima koje fizički ne mogu da uradim, moj mali dom, prilagodjeno vozilo i 105 učenika dnevno koje podučavam.
Nakon 36 godina od mog prvog razgovora sa vlastima, vlasti su odlučile da sam previše uspešna.Administracija socijalne zaštite je procenila da imam više od dozvoljenih $2,000 na svom bankovnom računu. Zanemareno je objašnjenje koliko mi je novca bilo potrebno svih tih godina za život. Nevažno je bilo i to što se taj ‘prekoračeni limit’ pojavio na mom računu kad mi je škola platila za moj posao; moj slučaj je bio zatvoren.
Sledeća agencija koja mi je otkazala je bila Medi-Cal. Odnela sam im svu finansijsku dokumentaciju ali su oni odustali od dalje pomoći. Moji prihodi su bili preveliki za njihova pravila. Potom su moji prijatelji kontaktirali predstavnike vlasti koji su tražili da Medi-Cal ipak detaljnije sagleda moj slučaj. Ovi su odlučili da ‘moj udeo u troškovima za asistente’ mora da bude veći od polovine moje plate.
Ja predajem matematiku. Matematički je nemoguće živeti samostalno kao osoba sa kvadriplegijom sa manje od polovine plate. Pomisao da bih mogla izgubiti stan, karijeru i samostalnost me uništava.Zajedno sa prijateljima sam kontaktirala preko sto advokata, pravnih agencija, ekonomista, političara i drugih. Odgovori koje sam dobijala su bili od saučešća u mojoj situaciji do otvorenog neprijateljstva, od toga da su mi govorili da naučim da živim u sistemu do onih koji su mi savetovali da se borim protiv takve odluke u Kongresu.
Moja invalidnost i moja kolica nisu moj identitet. Preko tri decenije radim kako bih bila prijatelj, član porodice i profesor. Osećam da me izdala moja vlada. Zašto mi pre toliko godina nije rečeno da postoje skrivene granice, skriveni plafoni/restrikcije za moj uspeh? To u realnosti znači da osoba sa kvadriplegijom ne može da bude profesor i živi samostalno u Americi.
Naš sistem javnih finansija je strašno nepravedan prema onima koji su osobe sa invaliditetom a žele da rade. Ja sam svih ovih godina plaćala porez i tako se odužila mojoj zajednici kroz posao koji sam radila. Nadam se da će oni koji imaju moć u ovom sistemu znati da urade pravu stvar.Svaka osoba, bez obzira na svoj invaliditet, treba da bude u mogućnosti da ima i ostvari svoje svoje, kao što sam i ja postala professor.