UN pu štaju u promet marke u znak obeležavanja UN Konvencije

UN poštanska administracija:

Konvencija je osmišljena kao instrument ljudskih prava sa izrazito socijalno razvojnom dimenzijom. To obuhvata široku kategorizaciju osoba sa invaliditetom i reafirmiše stav da osobe svih tipova invalidnosti moraju uživati sva ljudska prava i osnovne slobode. U Konvenciji se jasno ističe kako sve kategorije prava treba da se odnose i na osobe sa invaliditetom i identifikuju se oblasti u kojima treba učiniti neke promene da bi osobe sa invaliditetom efikasno ostvarivale svoja prava, kao i oblasti gde se ta prava krše i u kojima treba osnažiti instrumente za zaštitu tih prava.

2. juni, 2008

Olimpijski organizatori u Bejžingu se izvinjavaju za uvrede osobama sa invaliditetom i obećavaju da će odbaciti trening vodič za volontere koji je izazvao talase protesta širom sveta.Uvredljivi vodič je odbačen dok odgovorni ne revidiraju „neodgovarajući jezik“ koji tek onda može da bude u upotrebi.

„Neke greške su napravljene u opisivanju osoba sa invaliditetom,“ rečeno je u izjavi na websajtu organizacionog komiteta BOCOG: „Želimo da izrazimo iskreno žaljenje onim organizacijama, sportistima sa invaliditetom i prijateljima koje je naša publikacija uvredila.“ Ovaj vodič je naišao na kritiku i domaćina i stranaca, rečeno je u izjavi. „Stoga je BOCOG odlučio da opozove i ponovo napiše ovaj vodič.“

Zhang Qiuping, direktor Paraolimpijskih igara u Bejžingu je ovaj problem pripisao slabom prevodu. „Verovatno se radi o kulturološkim razlikama i pogrešnom prevodu,“ rečeno je agenciji Asošijeted Press u Bejžingu.Kineska verzija teksta je,  s druge strane, skoro identična engleskoj verziji, koristeći suštinski iste nespretne stereotipe koji se odnose na osobe sa invaliditetom.

 „Za ovaj problem neodgovarajućeg jezika, već smo zahtevali od autora da modifikuje tekst relevantnim rečnikom.“„Ako je ovakav jezik korišćen namerno, to je neoprostivo,“ rekao je Patrick Ng, sekretar Paraolimpijskog komiteta Hong Konga. „Ali ako je u pitanju greška, potrebno je da se ona ispravi, tekst promeni i izbegnu dalje uvrede.

„„Jezik koji je korišćen u ovom vodiču svakako nije idealan,“ rekao je britanski Paraolimpijski tim. „S druge strane, postojanje ovakvog vodiča pokazuje da stavovi prema invalidnosti u Kini jesu u razvoju i treba ih posmatrati u stom svetlu.“

Oko 70,000 volontera je regrutovano za Olimpijadu od 8-24. avgusta a još 30,000 će se pripremati za Paraolimpijadu od 6-17. septembra. Medjutim, mnogi će još raditi u sklopu neoficijelnih kapaciteta, na autobuskim stanicama, u metrou itd.  Svima je rečeno da će se očekuje dolazak oko 500,000 stranih posetilaca za Olimpijadu, a rečeno je da osobe sa invaliditetom mogu da budu asocijalne, introspektivne, čudne s obzirom na svoj invaliditet. „Ponekad se ponašaju prezaštićeno prema sebi, posebno ako sim se obratite sa bogalj ili paralizovani.“

Kineski tretman osoba sa invaliditetom je ranije već ljutio australijsku plivačicu Donu Frejzer, koja je rekla da je to jedini razlog zašto neće doći u Bejžing. Ona je u aprilu rekla da je lično videla da su za vreme Univerzitetskih igara 1990. osobe sa invaliditetom bile pljuvane na ulicama Bejžinga.

© 2008 AAP  

Vlada je ponudila čitav niz mera sa namerom na unapredi servise za decu i omladinu sa invaliditetom.Ove mere su deo strategije pod nazivom Do najviših visina za decu sa invaliditetom.  

Paket obuhvata savete školama koje bi trebalo da rade na suzbijanju nasilja nad decom sa invaliditetom, uspostavljanje novog tela koje bi pomoglo lokalnim vlastima i prušaocima primarne zaštite i omogućilo porodicama dece sa invaliditetom kraće odmore, novu “ponudu” lokalnih vlasti u obezbedjivanju primarne zaštite i 35 miliona funti za seriju pilot projekata koji bi omogućili odgovarajuću negu i brigu o deci sa invaliditetom.

Sekretar za decu, škole i porodice Ed Balls kaže: „Zlostavljanje dece sa teškoćama u učenju i drugim vrstama invaliditeta je najžešći oblik kukavičluka. Osamljivanje dece zbog njihove različitosti je neprihvatljivo i pogrešno. Treba da gledamo ispod invalidnosti i vidimo mladu osobu.“On takodje priznaje da “mnogi roditelji dece sa invaliditetom osećaju da nemaju uvek podršku koja im treba u odredjenom trenutku”.

Komentarišući pilot projekat namenjen deci sa invaliditetom, ministar za decu Beverley Hughes je rekla da omogućavanje pristupa roditelja dece sa invaliditetom kvalitetnoj zaštiti i dobrima je ključni deo rada vlade na socijalnoj pravdi i na taj način omogućava deci sa invaliditetom i njihovim roditeljima izlazak iz situacije siromaštva i daje deci jednake mogućnosti.

Steve Broach, rukovodilac kampanje Svako dete je važno pozdravlja ovaj paket podrške.Ali on takodje kaže da su servisi za decu sa invaliditetom neadekvatni u nekim delovima zemlje i dodaje: „Potrebno je da sve porodice dece sa invaliditetom, bez obzira gde žive, imaju ista prava na uobičajeni život kao i druge porodice.“

Sunil Pek

27. maj  2008.

AAP, 26. maj 2008.

Osobe sa invaliditetom mogu da budu asocijalne, tvrdoglave, sklone kontroli, branjenju, sa jakim osećajem inferiornosti, piše u oficijelnom Beijing Olympics guide – vodiču koji je izazvao bes medju populacijom osoba sa invaliditetom.

U uputstvu (Olympic manual) za volontere u Beižingu se nalaze komentari začinjeni patronizirajućim stavovima, ukazujući na primer da su osobe sa invaliditetom “često” mentalno zdrave.

Volonterima se sugeriše da paraolimpkijce ili posmatrače koji imaju neki invaliditet ne nazivaju “bogalji” ili “šepavci”, iako se “samo šale”.

U dokumentu koji omogućava da kineski domaćini treba da iskoriste ubrzani kurs iz političke korektnosti, piše da osobe sa oštećenjima vida “skoro nikad ne pokazuju jake emocije”.

“Osobe sa fizičkim invaliditetom su često mentalno zdrave,” kaže se u vodiču.

“Oni ne pokazuju nikakve razlike u senzacijama, reakcijama, memorisanju i razmišljanju u odnosu na druge ljude, ali mogu imati neobične karaktere usled svog invaliditeta. Na primer, neke osobe sa fizičkim invaliditetom su izolovane, asocijalne i introspektivne i potreban im je neko drugi da bi uspostavili kontakt sa drugim ljudima.

“Oni mogu da budu tvrdoglavi i skloni kontroli, senzitivni i skloni borbi u dokazivanju istine. Ponekad su prema sebi prezaštitinički raspoloženi, pogotovo kad ih se naziva bogaljima ili paralizovanima.”

Volonterima se savetuje da nikada “ne bulje u njih ili njihov deformitet”.

“Patronizirajući ili arogantan stav oni će lako osetiti, čak i oni sa oštećenjima mozga (iako oni ne mogu da kontrolišu svoje udove, u stanju su da vide i razumeju druge ljude).

“Kao i većina oni mogu da čitaju govor tela,” kaže se u volonterskom vodiču za 2008.

“Pokažite poštovanje kada pričate sa njima. Nemojte da koristite izraze bogalj ili šepavac, čak iako se šalite. Iako im je život doneo mnoge teškoće, osobe sa invaliditetom su često samostalne. Volonteri treba da ponude pomoć na osnovu jednakosti i obostranog poštovanja…Osobe sa invaliditetom mogu da se ponašaju odbranaški i imaju jak osećaj inferiornosti.”

Kineski tretman osoba sa invaliditetom u ranijem periodu je ljutio veliku plivačicu Donu Frejzera, koja je to navela kao jedan od razloga zbog kojeg će pobediti u Bejžingu. Ona je u aprilu rekla da je na Univerzijadi sredinom 1990. u Bejžingu videla sportiste sa invaliditetom na koje se pljuvalo na ulici.  

Volonterima za olimpijadu su takodje data striktna uputstva kako da pravilno sede, stoje, hodaju ili govore.  Rukovanje treba da traje od tri do pet sekundi, položaj ruke, tela i ramena treba da bude pod uglom od 60 stepeni. “Odgovorajući” prostor izmedju osoba u društvenim prilikama treba da bude od 1.2 do 3.6 metra, ali za poslovne saradnike može da bude 1.2 do 2.1 metra, a za strance 2.1 do 3.6 metrara.

Kada sede, volonterima je rečeno da izbegavaju zabacivanje stopala za jednu nogu stolice (”prizemno i  bolesno”), protezanje nogu (”grubo”), prekrštanje nogu na sva “četiri″ načina (”arogantno i nepristojno”) i stalno menjanje poze (”loši maniri”).  Kada stoje ne smeju da se ljuljaju (”bezbrižnost”), stavljaju ruke u džepove (”frivolno”), prekrštaju ruke (”odbrambeni stav”), stavljaju ruke na bokove (”uvredljivo”) ili imaju prekrštene noge (”previše opušteno”).

Takodje se govori da koraci ne smeju da budu preveliki ili premali jer onda to izgleda  “izveštačeno”, mada se ne propisuje koliko veliki koraci treba da budu.

U Smederevu je 28. maja održan miting podrske koalicije Smederevo koju čini 13 organizacija osoba sa invaliditetom. Koalicija je formirana u okviru programa SHARE SEE i ima za cilj uključivanja pitanja invalidnosti u lokalne politike, jer je invalidnost socijalno i političko pitanje ljudskih prava.Krajnji cilj koalicije je formiranje Radne grupe na nivou opštine koja će se sastojati od predstavnika lokalne vlasti, OOSi i ostalih relevantnih aktera da bi se napravio nacrt lokalog plana akcije na polju invalidnosti.Skupu je prisustvovalo oko 100 ljudi iz Smedereva, predstavnici Handicap Internationala, Centra za samostalni život invalida Srbije i Udruženja studenata sa hendikepom, a nakon toga je održana konferencija za novinare.

Tirana, maj 2008 

Ljuljeta Rudji je korisnica invalidskih kolica koje je provela skoro 20 godina svog života u ustanovi.U svojim 20-tim bila je odličan plivač, kao i njen brat, ali po napredovanju mišićne distrofije oboje se smeštaju u odvojene ustanove za trajni smeštaj.  Nakon kraja komunističkog režima, mnoge državne ustanove za trajni smeštaj propadaju i bivaju zatvarane a Ljuljeta biva premeštena u psihijatrijsku bolnicu u Tirani, iako njena dijagnoza nema nikakve veze sa psihijatrijom.

Nakon nekoliko godina, bolnički menadžment odlučuje da otpusti Ljuljetu bez ikakve namere da joj pomognu da nadje mesto gde bi dalje ćivela. Tako se našla na ulici. Bez porodične podrške, izgubljenih 20 godina i ideje gde bi pošla osetila se očajnom i blizu smrti. Brigita, bolničarka, je pronašla Ljuljetu na ulici, odlučila da joj pomogne i za neko vreme ponudila joj svoj dom – zapravo jedinu sobu u kojoj je Brigita živela sa svojim sinom kao samohrana majka. Ljuljeta je u toj sobi živela sledećih 10 godina.

Život van ustanove je Ljuljeti omogućio kontakte sa drugim osobama sa invaliditetom; čula je da neki od njih osnivaju svoje klubove, grupe i organizacije. Zajedno sa grupom muškaraca i žena, obolelih od mišićne distrofije, odlučila je da osnuje organizaciju “Hope for Life”. Od tada je postala veoma aktivna u obraćanju autoritetima za rešavanje problema i barijera za osobe sa invaliditetom. 

U okviru projekta SHARE SEE u albaniji Ljuljeta je čula i za druge organizacije osoba sa invaliditetom u regionu. Njeno najveće iznenadjenje je bio concept samostalnog života za kojeg je čula tokom treninga u okviru SHARE SEE. Kroz program razmene Ljuljeta je otišla u Srbiju da vidi kako filozofija samostalnog života gradi svoj put u Centru za samostalni život invalida Srbije.  

Filozofija samostalnog života znači da osobe sa invaliditetom traže da žive kao I svi drugi, da imaju iste mogućnosti da prave svoj izbor, donose svoje odluke o pitanjima koja se tiču njihovih života, da kontrolišu usluge koje im se nude i da pruzmu odgovornost za život koji vode. To takodje znači da društvo treba da obezbedi uslove osobama sa invaliditetom da ostvare samostalni život, uključujući servise podrške, pristupačno stanovanje i prevoz, zapošljavanje i odgovarajuću zaradu po osnovu tog posla.  Upoznala je nove prijatelje, Gordanu i Borivoje sa kojima je pričala o samostalnom životu, koji su je upoznali sa Centrom i ponudili dalju podršku. 

Kad se vratila u Albaniju pričala je svojim prijateljima o svom iskustvu. Pošto je bilo dosta zainteresovanih osoba sa invaliditetom da i sami nekako iskuse priču o samostalnom životu SHARE SEE je organizovao trodnevni seminar o samostalnom životu u Tirani kojeg su održali Gordana Rajkov i Borivoje Ljubinković. Saznanje da će treneri biti takodje osobe sa invaliditetom je takodje bilo nešto novo za osobe sa invaliditetom u Albaniji. Ova razmena ideja i iskustvo SHARE SEE projekta, posebno kontakti sa Centrom za samostalni život invalida Srbije su Ljuljeti ali i njenoj organizaciji otvorili nova vrata i dali nova saznanja.

Od tada i oni šire ideju samostalnog života i uspeli su da osnuju prvi Centar za samostalni život invalida u Albaniji koji će u lokalnim uslovima imati eksperimentalni karakter za sada. Oni i dalje treba da uče i od Centra Srbije i drugih centara u Evropi ali su sigurni da će sebi i svojim članovima uspeti da obezbede bolje šanse za ostvarenje samostalnog i dostojanstvenog života.  

 “Osnaživanje”… šta je to?

Osnaživanje je kada mi koji imamo invaliditet odbijamo uloge večne dece, neuspeha i manje važnosti… kada kažemo  “ne” velikoj laži da možemo verovati paternalističkom autoritetu koji nam obećava jednakost i dobar život.

Osnaživanje je kada smo u stanju da preuzmemo kontrolu nad svojim životima i uzmemo jednako učešće u kontroli vlasti i programima koji nas se tiču. Osnaživanje je kada preuzimamo punu odgovornost  i koristimo sve svoje kapacitete da bismo vodili kvalitetan život za sebe, svoje porodice i svoje zajednice.

Osnaživanje je kada radnik u rehabilitacionom centru, nastavnik, poslodavac i drugi preuzmu ulogu dobrog zastupnika – radeći u partnerstvu sa svakim pojedincem radi modifikovanja programa kreiranog da omogući tim pojedincima da postignu ono što žele. 

Osnaživanje je sve ono što radimo za direktore velikih kompanija, nacionalne vodje, vojnike i lekare, kada nam je potrebno da ti ljudi štite naše investicije, zdravlje, slobodu, živote. Osnaženo društvo se neće uspostaviti sve dok ne shvatimo da smo svi mi odgovorne vodje – da svako od nas može u nekom trenutku svog života da se suoči sa invaliditetom – da produktivnost i kvalitet života osobe sa intelektualnim smetnjama ili gubitkom sluha jesu jednako važni za naše džepove i sreću, kao i produktivnost predsednika Coca Cole ili kvoterbeka Washington Redskins-a.

Džastin Dart

Nešto o ovim problemima

Osobe sa oštećenjima gornjih ekstremiteta imaju osećaj bola, neudobnosti i kompletnog gubitka osećaja u prstima, rukama, zglobovima ili čitavim rukama što dovodi do nemogućnosti korišćenja standardne tastature i miša za kompjuter. Medju starijim korisnicima kompjutera u Americi, jedan od četiri (26%) ima ove probleme (videti studiju, mada je na engleskom). Ovakvi problemi se javljaju kao posledica bolesti ili nesreća (prelom zglobova, artritis, moždani udar, cerebralna paraliza, Parkinsonova bolest, multipla skleroza, povrede kičmenog stuba i ponovljene traumatske povrede.)

Asistivna tehnologija

Proizvodi kompatibilni sa Microsoft® Windows® operativnim sistemima, su uključeni u katalog asistivne tehnologije catalog – na engleskom. Osobama sa ovakvim problemima mogu biti interesantne sledeće ponude:

• Sistem prepoznavanja govora, takodje poznat i kao program prepoznavanja glasa, koji omogućava osobama da daju glasovne komande umesto korišćenja miša ili tastature.
• Ekranski programi omogućavaju prikaz standardne ili modifikovane tastature na kompjuterskom ekranu. Korisnik izabira taster mišem, dodirom ekrana, kotrljanjem loptice na laptopu, džojstikom, prekidačem ili spravom za elektronsko pokazivanje.
• Filteri za tastaturu obuhvataju pomoć prilikom kucanja. Ovakvi proizvodi smanjuju broj pogrešno kucanih tastera. Filteri omogućavaju korisniku brži pristup slovima koja su im potrebna i nevoljno korišćenje onih koji nisu potrebni.
• Ekrani za dodir su sprave postavljene na kompjuterskom monitoru ili ugradjeni u njega i omogućavaju direktan izbor ili aktiviranje kompjutera dodirom ekrana.
• Alternativne sprave (obuhvataju alternativne tastature, elektronske pokazivače, sisteme za kratke ili brze pokrete, štapiće, džojstike) omogućavaju pojedincima da kontrolišu svoje kompjutere na način koji nije standardan.

Zaštitnik gradjana Republike Srbije održaće konferenciju za novinare povodom dvogodišnjice donošenja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom u četvrtak, 24. aprila 2008.  u 11:00 sati u Medija centru, Centra SAVA.

Na konferenciji će govoriti:

Saša Janković, republički zaštitnik gradjana

Gordana Rajkov, narodna poslanica

Damjan Tatić, UN ekspert

Ivanka Jovanović, Nacionalna organizacija OSI

Ljiljana Lučić, Generalni sekretar za socijalna pitanja Ministarstva za rad i socijalnu politiku

Zovem se Julijana Kočiš, iz Sombora sam i od rodjenja živim sa teškim posledicama cerebralne paralize. Ne mogu da se služim ni nogama, ni rukama, jedino glavom. I pored svega još kao dete imala sam jako izraženu zelju da učim i saznajem nove stvari, ali se nisam mogla redovno školovati, jer tadasnji sistem nije pružao mogućnosti za to. To me nije sprečilo da se sama obrazujem uz pomoć moje majke. Tako sam sa 22 godine dobila od bake na poklon pisaću mašinu, na kojoj sam, držeći u ustima za to specijalno napravljen plastični štapić dužine 20 cm, vežbala i savladala daktilografiju.

Ali bez obzira na sve to, kao osoba sa teškim telesnim invaliditetom nisam imala mnogo mogućnosti za napredak i usavršavanje znanja, vezanog za oblasti koje su me zanimale. Kada je tehnika uznapredovala i kada su kompjuteri postali deo naše svakidašnjice, moja velika želja je bila da ga i ja posedujem. Drugih želja nisam ni imala, jer prostorne prepreke su me uvek delile od onoga sto se dešavalo u svetu i što je druge ljude činilo srećnim.

Kada nas život satera u ugao iz koga mislimo da nema izlaska, uvek se pojavi neka svetlost koja nam da novu nadu…

U to vreme, pre skoro godinu dana, moja osamdesetogodišnja majka nije mogla više da mi pomaže zbog bolesti. Ja sam uključena u projekat Od alternative do standardizacije, Centra za samostalni život invalida Srbije i dobila personalnog asistenta. Moj život je postao mnogo radosniji i kvalitetniji.

Sve ovo pričam zato što je to bio put koji me vodio do kompjutera. Ideja, kako do kompjutera, potekla je od mog personalnog asistenta. Dogovorile smo se da ćemo dati oglas u novine, ako neko želi da pokloni kompjuter, mi ćemo ga rado primiti!!! Sticajem okolnosti u Somborskim oglasima rade prijatelji moje asistentkinje. Napisali su kratak oglas i mi smo čekale…Kasnije smo saznale, da taj oglas nikada nije objavljen, ali je moja želja tim tekstom stigla do njihovih srca i oni su napravili tajni plan, za koji mi nismo znale.

Prošlo je možda mesec dana, kada mi je personalna asistentkinja donela vest, a ja nisam mogla da verujem. Javljeno mi je da kompjuter treba da se „doseli“ na moj radni sto! Sve je to izgledalo kao san. Ali taj je san bio stvarnost zaslugom dva mlada, humana čoveka, koji su odlučili da ovim gestom ispune jedan moj cilj. Oni su želeli da ostanu anonimni i to govori u prilog njihovoj skromnosti. Moja radost zbog kompjutera je time veća, što znam da postoje i takvi dobri ljudi, kojima ću biti zahvalna do kraja života. Moje udruženje za cerebralnu i decju paralizu iz Sombora mi je omogućilo obuku, koju sam ja vrlo brzo i vešto savladala.

Služim se specijalnim mišem, kojim upravljam bradom, a na tastaturi primenjujem isti sistem kao na pisaćoj mašini. Služim se elektronskom postom, dostupne su mi vesti iz celog sveta, kontaktiram sa mojim prijateljima MSN- om i SKYPE -om, služim se WORD programom, a naravno slušam i muziku, ponekad pogledam neki zanimljiv CD, dobila sam prozor u svet, pa se sada i osećam kao gradjanin sveta, jer koristeći internet, više ništa što želim znati nije skriveno od mene.

Evo ovo je moja priča i drago mi je da sam je mogla podeliti sa svima koji je budete čitali. Radovalo bi me kada bi i drugi imali slična iskustva. Moj život je sada puno sadržajniji i kvalitetniji.

Na Divčibarama se od 22 – 24. aprila održava Seminar o reformi sistema socijalne zaštite pod nazivom „Ka sistemu kvaliteta u socijalnoj zaštiti“ u organizaciji Udruženja stručnih radnika socijalne zaštite Srbije.

Centar za samostalni život invalida Srbije predstavlja Gordana Rajkov sa prezentacijom o servisu personalnih asistenata za osobe sa invaliditetom.