14. septembar 2015, Filip Marfi
Inkluzivnim obrazovanjem se ukida praksa segregacije učenika sa intelektualnim i/ili fizičkim invaliditetom u odnosu na studente bez invaliditeta. Iako ova inkluzivna praksa postavlja neke dodatne zahteve učenicima i logističkoj podršci, postoje i brojne prednosti za sve učenike, sa i bez invaliditeta.
Nastavnici u inkluzivnim učionicama moraju da uključe različite nastavne metode kako bi svi učenici ravnopravno učestvovali u predavanjima. To je korist za sve, čak i za učenike u tradicionalnim učionicama jer svi uče u okruženju koje zahteva odgovaranje svih učenika.
Možda najvažnije je da inkluzivne učionice podstiču otvoren i iskren dijalog o razlikama kao poštovanje onih sa različitim mogućnostima, kulturom ili potrebama.
Uprkos koristi, postoje i dalje mnoge prepreke za primenu inkluzivnog obrazovanja. UNESCO članak “Inkluzivno obrazovanje” ukazuje na njih:
Stavovi: društvene norme su često najveća prepreka inkluziji. Uvreženi stavovi teško umiru i mnogi od njih se i dalje opiru uključivanju učenika sa invaliditetom kao i učenicima iz drugih kulturnih miljea. Predrasude prema “drugačijem” vode diskriminaciji koja usporava obrazovni proces. Za izazove inkluzivnog obrazovanja se često krive učenici umesto da se vidi šta nije u redu sa obrazovnim sistemom.
Fizičke prepreke: U nekim mestima se očekuje da učenici sa fizičkim invaliditetom pohađaju škole koje su potpuno nepristupačne. U ekonomski siromašnim školskim sistemima, posebno u ruralnim oblastima, škole su često oronule usled dugogodišnje besparice i nebrige, pa se stoga i ne očekuje da budu pristupačne. Neke od tih zgrada nisu sigurne ni za učenike bez invaliditeta. Mnoge škole nemaju nikakve uslove za odgovarajući prijem učenika sa invaliditetom a lokalne vlasti nemaju fondove i teško pronalaze sredstva da bi rešili ovu situaciju. Prepreke u okruženju su i uska vrata, prolazi, stepenice…. Tako da neki učenici ne mogu ni da priđu a ni da uđu u školu i učionicu.
Nastavni plan: Rigidan nastavni plan ne omogućava eksperimente ili korišćenje različitih nastavnih metoda, što je ogromna prepreka inkluziji. Obrazovni planovi koji ne prepoznaju različite stilove učenja ometaju iskustvo školovanja za sve, ne samo za učenike sa invaliditetom.
Nastavnici: Nastavnici koji nisu obučeni ili koji nemaju želju da rade sa učenicima sa invaliditetom su kočnica uspešnoj inkluziji. Obuka je često daleko od realne efikasnosti a instruktori, koji su već umorni od različitih obaveza, mogu da se opiru dodatnim zahtevima da unose različite pristupe u iste lekcije.
Jezik i komunikacija: Od mnogih učenika se očekuje da uče iako su predavanja na jeziku koji im nije prilagođen. To je često diskriminativno i takvi učenici i od njih se „ne očekuje” da postignu neki uspeh u školi.
Socio-ekonomski faktori: Područja koja su tradicionalno siromašna i sa velikom stopom nezaposlenosti imaju i zapuštene škole, učenike koji nisu u mogućnosti da priušte osnovne potrepštine i mnoge druge prepreke procesu učenja. Nasilje, loša zdravstvena zaštita i drugi socijalni faktori stvaraju prepreke i za učenike koji nemaju invaliditet, a u takvim uslovima ne može se ni razmišljati o inkluziji.
Finansiranje: Adekvatno finansiranje je neophodno za ikluziju ali je veoma retko. Školama često nedostaju odgovarajući uslovi, kvalifikovani i trenirani nastavnici kao i drugo osoblje, obrazovni materijal i generalna podrška. Nažalost nedostatak podrške obrazovnom sistemu je prisutan već godinama unazad.
Organizacija obrazovnog sistema: Centralizovani obrazovni sistemi su retko usmereni na pozitivne promene i inicijative. Odluke se donose na najvišem nivou obrazovnih piramida a fokus im je često na pritužbama zaposlenih nego na kvalitetu učenja. Ti najviši nivoi odlučivanja nemaju nikakve ideje o realnosti u kojoj žive i uče nastavnici i učenici.
Politika kao prepreka: Mnogi kreatori politike ne razumeju ili ne veruju u inkluzivno obrazovanje a takvi lideri su zid prepreka politici inkluzivnog obrazovanja. To može dovesti do isključivanja čitavih grupa učenika iz obrazovnog sistema, a samim tim i do uživanja istih mogućnosti za obrazovanjem i zapošljavanjem, koje imaju učenici bez invaliditeta.
Prevazilaženje mnogih prepreka inkluzivnom obrazovanju zahteva dodatno finansiranje, ali što je još važnije zahteva promenu zastarelih shvatanja. Overcoming the many barriers to inclusive education will require additional funding, but even more importantly, it requires the change of old and outdated attitudes. Brojne studije pokazuju ono što mnogi nastavnici znaju iz iskustva: korist koju inkluzija obezbeđuje svim učenicima opravdava napore koji se u nju ulažu.