Roditeljstvo dece sa invaliditetom u vreme pandemije

256 Views

Elen Stambo, 19. mart 2020 

Mnogi roditelji dece sa invaliditetom su i lično upoznati sa osećanjem izolacije. Može se činiti da smo mi već eksperti – da taj osećaj izgleda normalno – ali nije tako.

Iako postoji onlajn system podrške, mi smo izgubili  “svoju malu zajednicu” koja nam je pomagala oko brige za našu decu.

Školski district je otkazao nastavu, počinje proletnji odmor, direktor je rekao “nemamo nikakve instrukcije ove sedmice” a to znači da baš i nismo sve naučili a na neočekivanom smo raspustu, dve ili ko zna koliko sedmica.

Ove sedmice smo pravili nastavničke planove i razmišljali kako da to učinimo “na daljinu”. Prošlog petka starija ćerka mi je rekla da su im nastavnici pokazali kako funkcioniše učenje na daljinu. Njeni nastavnici su već imali plan, znali su šta se dešava, šta sledi i bili su spremni.

Naravno, sumnjam da je nastavnicima u specijalnom obrazovanju potrebna jedna sedmica da dokuče šta je najbolje za njihove učenike. Neki učenici, kao moja ćerka sa Daun sindromom, neće biti u mogućnosti da pristupe učenju na daljinu kao i njena sestra. Njena nastavnica pravi planove učenja za svakog učenika u skladu sa individualnim potrebama pojedinaca.

Nakon ovog prolećnog raspusta za moju najstariju ćerku će se ubrzo sve vratiti u pređašnju rutinu – sviranje klavira, slikanje, pisanje, čitanje I mnogo toga još. Ali ja imam I dvoje dece sa potrebom za mnogo većom podrškom kako bi se obrazovali što je bolje moguće. Sada sam ja njihova podrška.

Njihova JEDINA podrška. 

Stvar je u tome da oboje dece trebaju jedan na jedan podršku kako bi bili uspešni u učenju na daljinu a samo sam ja tu.

To će biti teško za sve nas. Ja nisam nastavnica, nisam terapeut i ne poznajem matematiku.

Šta ćemo da radimo?

Daćemo sve od sebe. Istina je da njihovo obrazovanje neće biti idealno, da ne spominjemo da školski zadaci nisu jedino što treba da uradimo. Potrebno je očistiti kuću, oprati veš, okupati se (iako ne izlazimo napolje), pripremiti tri obroka dnevno…

Ranije je postojao tim, a sada sam ja i fizioterapeut, i radni terapeut, i govorni terapeut, nastavnik u specijalnoj nastavi, direktor, stručnjak za čitanje, paraprofesionalac. Naravno, ja sam takođe i mama.

Jas am nekako odgovorna da sve dobro teče, ja jedna sam ceo tim profesionalaca.

To je vise nego iscrpljujuće.

Posebno je teško kad deca žele da izađu napolje “Želim da idem u park, na ljuljašku, da vidim drugare… !!!”

Mnoga deca sa invaliditetom imaju svoju dnevnu rutinu koja se na ovaj način prekinula bez tranzicionog perioda i u školi i kod kuće – sad sui m roditelji učitelji i terapeuti i prijatelji – zbrka. To je kao neko rastezanje a ne znamo dokle.

Istina je da će biti dana kad će to biti previše. Zato ćemo ponekad sesti da gledamo YouTube kanal, bojiti, slušati knjige sa kompjutera jer će nam ova nova rutina biti previse.

Meni će to biti u redu.

Mi ćemo idi korak po korak. Svaki dan novi korak.

Mislim da će biti i suza. Biće i borbi sa voljom. Biće i trenutaka da nam svima treba odmor od onih drugih. No nadam se da ćemo se i zbližiti, postati ljubazniji jedni sa drugima i svesniji svojih mogućnosti i nemogućnosti.

Naredne sedmice biće izuzetno teške, da, ali proćiće i to.

Mi smo roditelji dece sa invaliditetom. Mi radimo teške stvari svaki dan. To je verovatno teže nego što smo bili spremni ali svaki dan napredujemo.

Hvala bogu možemo i da se vidimo preko ekrana naših kompjutera!

No comments