ENIL je počastvovan da predstavi Gordanu Rajkov, iz Beograda, Srbija u svojoj Dvorani slavnih. Gordana je već godinama aktivista invalidskog pokreta i lider pokreta za samostalni život. Gordana je osnivač Centra za samostalni život OSI Srbije i bila je narodna poslanica u Skupštini Srbije. Ovo je intervju sa Gordanom.

Recite nešto kratko o svom životu i radu

Odrasla sam u Beogradu, u Srbiji, završila sam osnovnu školu i gimnaziju a potom i studije matematike na beogradskom Univerzitetu. To je moje profesionalno obrazovanje. Davala sam deci časove matematike godinama, pošto zbog barijera nisam mogla da se zaposlim a onda sam se sve vise uključivala u organizaciju osoba sa invaliditetom. Postala sam predsednik Saveza distrofičara Jugoslavije. U ovoj organizaciji sam mnogo radila na zastupničkom radu i lobiranju za mere zaštite i ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Radila sam i sedam godina u britanskoj humanitarnoj organizaciji Oxfam kao Regionalni savetnik za invalidska pitanja i putovala u Bosnu i Makedoniju. U to vreme se na ovim prostorima razvio i socijalni pristup invalidnosti.

Kako ste se uključili u pokret za samostalni život?

Ja sam imala prilično obično detinjstvo, ali obeleženo dobrim obrazovanjem. Moji roditelji su rano umrli i ja sam sa 17 godina ostala sama. U to vreme u Srbiji nije postojalo gotovo ništa za osobe sa invaliditetom. Ja tada nisam koristila invalidska kolica i živela sam u svom stanu. Morala sam da naučim razne veštine da preživim. Morala sam da donosim odluke u vezi sa svojim životom – odluke ko će mi pomagati u različitim situacijama, što uopšte nije bilo lako. To je bila tržišna situacija – kad god sam dobila neku uslugu morala sam da je platim.

To je uticalo na mene kao osobu koja je duboko verovala u principe samostalnog života – da svaka osoba, uključujući i osobu sa invaliditetom ima pravo da odlučuje o svom sopstvenom životu, ali i da preuzme odgovornost za svoje odluke. Mnoge osobe sa invaliditetom u Srbiji zaboravljaju na to, budući da nisu navikle da donose odluke, samim tim ni da preuzimaju odgovornost – vi morate da budete svesni da ste odgovorni za ono o čemu ste doneli neku odluku.

Dakle, u to vreme ja sam živela o principima samostalnog života a da nisam zanala da su to principi samostalnog života. Prvi put sam dobila ideju o tom konceptu čitajući članak Adolfa Racke, pisan u vreme razvoja pokreta samostalnog života u Evropi.

Svojim radom u Savezu distrofičara Jugoslavije i promovisanjem ljudskih prava na evropskom nivou, dolazila sam u kontakt sa ljudima iz Irske i tako sam otputovala u Dablin 1992. Centar za samostalni život Dablina je započinjao svoj rad i šemu personalne asistencije.Tada sam prvi put naučila i o političkom aspektu samostalnog života. Prvi put sam se srela sa konceptom personalne asistencije i njegovim značenjem. Provela sam tri godine u Dablinu i mnogo naučila. Počela sam da radim i na projektima u dablinskom Centru. Jedan od omiljenih projekata mi je bio ‘Getting Out- Izlazak’. To je bio sjajan projekat na ideju Martina Nohtona. Trebalo je u institucijama pronaći osobe sa invaliditetom zainteresovane za samostalni život, uključiti ih u program, pomoći im da nađu stambeni prostor i raditi sa njima na razvoju samostalnog života. To je bilo divno iskustvo rada u Centru za samostalni život, nastojeći da se očuvaju prava na samostalni život za osobe sa invaliditetom. U jednom momentu, delegacija osoba sa invaliditetom i njihovih pomagača okupila se ispred zgrade Parlamenta Irske da bi razgovarali sa članovima Parlamenta o pravima osoba sa invaliditetom. To je trajalo dve noći i dva dana, a čini mi se da se isto desilo i prošle godine.

Videla sam realnu mogućnost za filozofiju samostalnog života i nastojala sam iz ličnog iskustva kako da donosim odluke u vezi sa samostalnim životom ali i da budem svesna izazova koje nosi samostalni život.To je bilo divno vreme u Irskoj. Takođe se govorilo i o boravku Adolfa Racke u SAD gde je već postojala dobra praksa samostalnog života. U to vreme sam shvatila da samostalni život i personalna asistencija znače nešto i želela sam da se borim za to i svojoj zemlji.Takođe se realizovao i projekat u NUI Maynooth za mlade osobe sa invaliditetom o istorijatu pokreta za samostalni život. U toku 1995 održan je simpozijum poznat kao događaj ‘iz šatora u zamak’ sa gostima iz Evrope i SAD. Konferencija je trebalo da se održi u Jury’s hotelu ali su tamo renovirali glavu salu pa je bilo kasno da se organizuje nešto drugo pa je hotel instalirao ogroman šator. Bila je sjajna diskusija između brojnih lidera invalidskog pokreta, Džona Evansa, Adolfa Racke i mnogih drugih.  Takođe smo se sreli sa članovima irskog Parlamenta. Uspeli smo da pokažemo šta samostalni život može da bude. To su neke od mojih najdražih uspomena iz Irske koje su uticale na mene da sam po povratku u Srbiju 1996 osnovala Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom.  Od tada smo u Srbiji napravili mrežu centara u devet gradova, kao jedne od najrelevantnijih organizacija za zastupnički rad, a zahvaljujući iskustvu sa mojim irskim prijateljima iz te tri godine.

Šta mislite da je najznačajniji momenat u pokretu za samostalni život?

Ako izuzmeno Berkli sa svojoj početnom borbom u istoriji, postoje dva momenta i oba su u vezi sa Strazburom. Prvi je evropski sastanak osoba sa invaliditetom 1989 i takozvana Rezolucija iz Strazbura o samostalnom životu i kasnije osnivanje ENILa. Drugi je početak Vožnje za slobodu u Strazburu 2003. To je bilo izuzetno važno u to vreme, da se okupi toliki broj ljudi sa invaliditetom, traži prava na samostalni život, misle o tome, razmenjuju ideje, to je nešto što jača pokret. 

Koja je vaša vizija samostalnog života trenutno i ubuduće?

Trenutno ne izgleda baš najbolje. Recesija je u mnogim zemljama. Zemlje koje su krenule ka deinstitucionalizaciji i došle do uslova za samostalni život ne mogu više nazad iako je došlo do finansijskih rezova, kao što je to bilo u Irskoj prošle godine i Velikoj Britaniji 2011. Džon Evans je govorio o situaciji u Britaniji što je posebno zabrinulo nas u Srbiji.

Mi smo u fazi kad još uvek radimo na bazičnom samostalnom životu i uvek u glavi imamo situaciju u drugim zemljama i koristimo ih kao primere dobre prakse. Sada, u ovoj ekonomskoj krizi, te zemlje se bore sa svojim vladama protiv rezova koji utiču na osobe sa invaliditetom, a to nije dobro. Morali bismo da se organizujemo u borbi da sačuvamo ono što smo postigli do sada ili učinimo ono što je potrebno.

Mislim da treba da pomognemo mladim ljudima da razumeju da ne postoji “besplatan ručak”. Mladi danas dobijaju mnoga prava bez da su se borili za njih i uzimaju iz zdravo za gotovo. Lepo je živeti tako, ali je potrebno stalno imati na umu da svakog trenutka filozofija samostalnog života može da se razvodni. Da bi to sprečili, moramo uvek biti spremni da se borimo za očuvanje samostalnog života. Potrebno je da nađemo način da prenesemo svoje iskustvo i znanje mlađima. Džon Evans, Bente Skansgard i ja smo u kasnim godinama svog života, a skupili smo toliko iskustva u višegodišnjim borbama da bi bilo šteta to ne preneti drugima i da to nestane.

Moramo naći način da to prenesemo mladim ljudima, jer nije neophodno da oni prolaze kroz sve naše borbe i teškoće koje smo mi imali u postizanju normalnog života.Ako uspemo da osobe sa invaliditetom okupimo zajedno, da prebrodimo ekonomsku krizu, onda ćemo imati budućnost za samostalni život, što više postignemo, boreći se za prava, više ćemo verovati u budućnost. Ako omogućimo budućnost za samostalni život, a osobe sa invaliditetom postanu kao i svi drugi, nećemo morati ni da postojimo više. Uvek postoji opasnost da se filozofija razvodni, da se desi nešto drugo. Svedoci smo da se neke zemlje vraćaju u medicinski model invalidnosti i staromodna rešenja problema. Treba da štitimo celu ideju i koncept i terminologiju samostalnog života. Sada je moderno da se reči samostalni život koriste bez stvarnog znanja o njihovom značenju.  To je veliki izazov za sve nas: kako da očuvamo i obezbedimo da kada govorimo o samostalnom životu svi razumemo isto. Trenutno nam je potrebna strategija da to prevaziđemo kao problem.

Vi ćete biti jedan od govornika u ovogodišnjoj Vožnji za slobodu. Recite o čemu ćete govoriti?

Uglavnom ću govoriti o svom iskustvu samostalnosti kao člana Parlamenta Srbije u proteklih pet godina. Važno je biti uključen u kreiranje politike ako želite da utičete na donošenje odluka i ceo taj proces. Važno je biti što bliže, ili među donosiocima odluka, kako biste bili uključeni u proces i mogli da ga menjate.Važno je da ljudi razumeju organizacija osoba sa invaliditetom.

Kad pitamo organizacija OSI u Srbiji da li komuniciraju sa političkim strankama, preko 60% odgovara negativno. Zašto? Većina organizacija ne želi da bude uključena ni u kakvu politiku. Ostale koje su uključene kažu da je to samo povremeno radi nekih usluga ili finansiranja, a samo je nekoliko uključeno u process donošenja odluka. To nije dobro jer se lokalni izbori u Srbiji dešavaju svake 2-3 godine.

Tokom 2003 doneli smo shemu personalne asistencije u Srbiju. Svaki put kad se menjala Vlada ili dešavale promene u Srbiji, ceo proces promocije smo počinjali ispočetka. Morate stalno lobirati i objašnjavati ponovo, što jeste teško, ali je važno biti u komunikacije sa svim političkim partijama i koristiti te veze za dalju borbu za prava osoba sa invaliditetom.To što sam bila član Parlamenta pet godina pokazalo je koliko je važno imati glas tamo. Tamo je 250 članova Parlamenta moglo da vidi kako imam problem da otvorim vrata, da mi treba personalni asistent da pomeri neke stvari, da vidi u praksi da mogu da učestvujem jednako sa njima ukoliko imam jednake mogućnosti i pravu podršku.

Pošto sam bila član Parlamenta promenile su se i neke parlamentarne procedure: ukoliko član Parlamenta jeste osoba sa invaliditetom i potrebna joj je podrška, Parlament je finansira. Ta kaluzula nije ranije postojala i ostaje da važi za nekog drugog ko bude član Parlamenta sa invaliditetom.  

Važno je da budemo uključeni u taj process, trebale su godine da personalna asistencija postane deo zakona – od 2003. Ta shema je bazirana na onoj koju sam videla u Irskoj. Ona je pokazala da postoji postoji finansijska opravdanost i promena u kvalitetu života osoba sa invaliditetom i da su one merljive. Zahvaljujući tom servisu, danas postoji armija novih zastupnika filozofije samostalnog života. Jedan broj njih je postao politički aktivan u svojim lokalnim zajednicima, neki su postali savetnici u društvenim većima ili su aktivni u telima za zaštitu osoba sa invaliditetom isl. Osobe sa invaliditetom su uključene razvoj politika, u javni život i svojim primerima ukazuju na važnost uključivanja u kreiranje politike.

Zašto mislite da je Vožnja za slobodu važan događaj?

Ljudi koji učestvuju osećaju snagu u tome što su deo velikog događaja u Strazburu, snagu ljudi koji se bore za sebe. Gledate druge ljude oko sebe koji se takođe bore i učite jedni od drugih. Onda to predstavite kasnije u svojoj zemlji i utičete dalje na politiku. Mislim da je vreme da se misli na strategiju, kako da se ta snaga i to jedinstvo koriste kako bi se izvršio pritisak na Parlament Evrope da prati šta se dešava  na evropskom terenu. Izuzetno je moćan osećaj i stvarno za pamćenje da vi lično predate svoje zahteve predsedniku Parlamenta Evrope!!!To je važan događaj jer pokazuje snagu pokreta za samostalni život.  Poslednji put Centar je vodio grupu osoba sa invaliditetom zajedno sa saradnicima iz Bosne, koji nisu učestvovali u Vožnji za slobodu nikada pre. Ove godine se nadamo još većoj grupi iz obe zemlje, kako bismo pokret ovde dalje proširili i osnažili.

28. februar, 2013

http://www.inno-serv.eu/sites/default/files/InnoServ_Newsletter%201_21Dec12.pdf

U Doboju je 15/16. februara 2013. odrzan regionalni seminar za predstavnike Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore u okviru projekta povezivanja organizacija OSI u regionu. Predstavnici radnih grupa iz ovih zemalja su dogovarali dalju metodologiju rada na projektu.

Ovo su definicije koje treba da budu korišćene pri razvoju smernica, politike i zakonodavstva za nivou EU, zemalja članica EU i na lokalnom nivou. One donosiocima odluka treba da daju jasan uvid u dalje dizajniranje i primenu politike u oblasti invalidnosti. One su nastale da bi zaustavile manipulaciju i korišćenje našeg jezika u  pogrešnom ili smislu koji je suprotan filozofiji samostalnog života.

Koncept samostalnog života[1] daleko je stariji od Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom. Ovaj koncept je svakako odigrao ulogu u usvajanju Konvencije, uključujući Član 19 i sve ostale članove koji samostalni život čine ljudskim pravom. Član 19 obuhvata pravo na izbor mesta, načina i osoba sa kojima pojedinac želi da živi. To omogućava samoodređenje kao osnovu samostalnog života. Postoji kontinuirana polemika o nezavisnosti, nasuprot međuzavisnosti.ENIL smatra da su sva ljudska bića međuzavisna i da koncept samostalnog života nije protivan tome. Samostalan život ne podrazumeva nezavisnost od drugih, već slobodu izbora i kontrole nad sopstvenim životom, odnosno načinom života.

Samostalni život – (Independent Living – IL):

Samostalni život je svakodnevno uživanje ljudskih prava zasnovanih na politici invalidnosti. SŽ je moguć kombinacijom okolinskih i pojedinačnih faktora koji omogućavaju osobama sa invaliditetom da imaju kontrolu nad svojim životima, uz mogućnost izbora i odluke gde se živi, sa kim se živi i kako se živi. Pristup uslugama treba da se obezbedi kako bi osoba sa invaliditetom uživala jednake mogućnosti u svakodnevnom životu. Samostalni život zahteva pristupačnost fizičke okoline, prevoza, pristup tehničkim pomagalima, personalnoj asistenciji i uslugama u lokalnoj zajednici. Potrebno je istaći da se samostalni život odnosi na sve osobe sa invaliditetom, bez obzira na nivo podrške koja im je neophodna.  

Personalna asistencija (PA):

Personalna asistencija predstavlja oruđe za samostalan život. PA znači opredeljivanje određenog novčanog iznosa za osobe sa invaliditetom koje tako plaćaju potrebnu asistenciju[2]. PA treba da se obezbeđuje na osnovu utvrđivanja individualnih potreba i u zavisnosti od životne situacije svakog pojedinca/ke kao i u skladu sa domaćim tržištem rada. Osobe sa invaliditetom treba da imaju pravo da angažuju  svoje asistente i rukovode njihovim radom kao i da biraju način zapošljavanja. Sredstva opredeljena za PA treba da pokriju platu personalnog asistenta/kinje i druge troškove (doprinose, administrativne troškove, iskustvenu[3] podršku među osobama sa invaliditetom i sl.). 

Deinstitucionalizacija (DI):

 DI je politički i socijalni process koji obezbeđuje prelazak sa institucionalne nege i drugih segregacionih oblika ka samostalnom životu. Efektivna DI je moguća kada se osobi koja je smeštena u instituciju da mogućnost da postane punopravni građanin/ka i preuzme punu kontrolu nad svojim životom (uz potrebnu podrsku tamo gde je to potrebno). To se obezbeđuje kroz finansijski dostupno i fizički pristupačno stanovanje, pristup javnim servisima, personalnu asistenciju i  iskustvenu podršku među osobama sa invaliditetom. DI je takođe sprečavanjе institucionalizacije u budućnosti. Treba da obezbedi deci sa invaliditetom da odrastaju u porodicama, uz komšije i prijatelje u zajednici umesto da budu segregirani institucionalnim zbrinjavanjem.  

Usluge zasnovane na lokalnoj zajednici (Community-based Services – CBS):

Usluge zasnovane na lokalnoj zajednici predstavljaju kako politički, tako i socijalni pristup, obuhvaćen  političkim merama za stvaranje pristupačnih svih javnih servisa – kao što su stanovanje, obrazovanje, transport, zdravstvene usluge i dr. – za osobe sa invaliditetom u svakodnevnim prilikama.Usluge zasnovane na lokalnoj zajednici podrazumevaju obezbeđivanje odgovarajućeg prilagođavanja kako bi se osobama sa invaliditetom omogućio pristup postojećim uslugama i mogućnostima da žive kao punopravni građani. Univerzalni servisi uklanjaju potrebu za paralelnim servisima kao što su institucije za trajni smeštaj, specijalne škole, dugotrajno bolničko lečenje,  vozila za vanlinijski prevoz, zaštitne radionice itd. Male kućne zajednice nisu samostalni život, niti usluga zasnovana na lokalnoj zajednici. 

Usvojeno na sastanku Upravnog odbora ENIL-a, novembra 2012. 

Teleasistencija je, prevashodno, namenjena starijim osobama, licima sa invaliditetom, slabo pokretnim i nepokretnim osobama, slepim i slabovidim licima, odnosno osobama kojima je neophodno kontinurano pracenje i podrška 365 dana u godini, 7 dana u nedelji, 24 sata dnevno.

Vise na http://www.open.telekom.rs/home/Content.aspx?temp=0&sid=124&id=688

Francine A. Pagsibigan

Turner Classic Movies je posvetio oktobar mesec istraživanju načina na koji su osobe sa invaliditetom prikazivane na filmu. Poštujući inkluziju u umetnosti, Lorens Karter-Long se pridružio TCM domaćinu Benu Mankijeviču u ovom projektu. Ovo mesečno  istraživanje je počelo 2. oktobra a svi filmovi će imati audio titl I titl velikim slovima za osobe oštećenog vida i sluha.

Više informacija na: http://www.tcm.com/2012/projectedImage/overview.html

Članovi Centra za samostalni život OSI Srbije i Centra živeti uspravno Novi Sad su 13. septembra 2012. ugostili Belgijanca Cornelisa Van Dama koji, i sam osoba sa invaliditetom, putuje Evropom i promoviše samostalni život.

Svake godine, Dan ljudskih prava, 10. decembar je prilika da se utiče na svest ljudi o pitanju ljudskih prava.

Ove godine Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava će se fokusirati na inkluziji i pravu na učešće u javnom životu.

Ispunjenje prava na učešće je osnova funkcionisanja demokratije i efikasna zaštita sistema ljudskih prava. Inkluzija za sve koji su tradicionalno isključeni iz ovog procesa je suštinski preduslov za postizanje oba  cilja.

Tema je direktno proizašla iz članova 19, 20 i 21 Univerzalne deklaracije o ljudskih pravima koji govore o pravu na slobodu izražavanja mišljenja, pravu na slobodu okupljanja i pravu na učešću u vlasti – bilo direktno ili preko slobodno izabranih predstavnika. Ovog Dan ljudskih prava, OHCHR će istaći da  ‘učešće u javnom životu’ može imati svoje pravo značenje i stvaran značaj kada su svi uključeni u process donošenja odluka.

9. Mi reafirmišemo značaj Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, kao i druge medjunarodne instrumente koji se odnose na ljudska prava i  medjunarodno pravo. Naglašavamo odgovornosti država, u saglasnosti sa Poveljom Ujedinjenih Nacija, da poštuju, štite i promovišu ljudska prava i osnovne slobode za sve, bez obzira na bilo kakve različitosti u pogledu rase, boje, pola, jezika ili religije, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rodjenja, invaliditeta ili drugog statusa.    

43. Naglašavamo da su široko učešće javnosti i pristup informacijama i sudski i administrativni postupci ključni za promociju održivog razvoja. Održivi razvoj zahteva značajno uključivanje i aktivno učešće regionalnog, nacionalnog i podnacionalnog zakonodavstva i sudstva, i svih glavnih grupa: žena, dece i mladih, etničkih zajednica, nevladinih organizacija, lokalnih vlasti, radnika i sindikata, privrede i industrije, naučne i tehnološke zajednice, poljoprivrednika, kao drugih zainteresovanih strana, uključujući lokalne zajednice, grupe volontera i fondacija, migranata kao i starijih osoba i osoba sa invaliditetom. U ovom pogledu slažemo se da saradjujemo bliže sa glavnim grupama i drugim zainteresovanim stranama i da podstičemo njihovo aktivno učešće, kao što dolikuje, u procesima koji doprinose odlučivanju, planiranju i sprovodjenju politika i programa za održivi razvoj na svim nivoima.  

58. Potvrdjujemo da politike zelene ekonomije u kontekstu održivog razvoja i iskorenjivanja siromaštva bi trebalo da:

a. budu konzistentne sa medjunarodnim pravom;

b. poštuju nacionalni suverenitet svake zemlje nad prirodnim resursima uzimajući u obzir nacionalne okolnosti, ciljeve, odgovornosti, prioritete i prostor za politike s obzirom na tri dimenzije održivog razvoja;

c.  budu podržane od strane podsticajnog okruženja i institucija koje dobro funkcionišu na svim nivoima sa vodećom ulogom vlada uz učešće svih relevantnih zainteresovanih strana, uključujući civilno društvo;

d. promovišu održiv i inkluzivan ekonomski rast, podržavaju inovacije i pružaju mogućnosti, dobiti i osnaživanje za sve i da poštuju ljudska prava;

e. uzmu u obzir potrebe zemalja u razvoju, naročito onih u posebnim situacijama;

f.   jačaju medjunarodnu saradnju, uključujući odredbe o finansijskim resursima, izgradnju kapaciteta i transfer tehnologije ka zemljama u razvoju;

g. efektivno izbegavaju negarantovane uslove za ODA i finansije;

h. ne konstituišu sredstva za arbitrarnu ili neopravdanu diskriminaciju ili prikrivenu zabranu medjunarodne trgovine, izbegavaju unilateralne akcije za borbu sa izazovima životne sredine izvan jurisdikcije zemlje uvoznice, i da osiguraju da se mere za životnu sredinu odnose na prekogranične ili globalne probleme sredine, koliko god je moguće i da su zasnovane na medjunarodnom konsenzusu;

i.   doprinose eliminisanju tehnološkog gepa izmedju razvijenih i zemalja u razvoju i da smanje tehnološku zavisnost zemlja u razvoju koristeći sve odgovarajuće mere;

j.   povećaju blagostanje autohtoih naroda i njihovih zajednica, drugih lokalnih i tradicionalnih zajednica i etničkih manjina, priznajući i podržavajući njihov identitet, kulturu i interese i izbegnu ugrožavanje njihovog kulturnog nasledja, običaja i tradicionalnih znanja, očuvavajući i poštujući netržišni pristup koji doprinosi iskorenjivanju siromaštva;

k. povecaju blagostanje žena, dece, mladih, osoba sa invaliditetom, malih poljoprivrednika, ribara i onih koji rade u malim i srednjim preduzećima, i da unaprede sredstva za život i osnaže siromašne i ranjive grupe posebno u zemljama u razvoju;  

135. Obavezujemo se da promovišemo integrisani pristup planiranju i gradnji održivih gradova i urbanih naselja, , uključujući, kroz podršku lokalnim vlastima, podizanje javne svesti i povećanje učešća stanovnika urbanih područja, uključujući siromašne, u donošenju odluka.

Takodje se obavezujemo da promovišemo politike održivog razvoja koje podržavaju inkluzivno stanovanje i socijalne usluge; bezbedno i zdravo životno okrženje za sve, naročito za decu, mlade, žene, starije i osobe sa invaliditetom; jeftin i održiv transport i energiju; promociju, zaštitu i obnavljanje bezbednih i zelenih urbanih prostora; bezbednu i čistu pijaću vodu i sanitarije; zdrav kvalitet vazduha; stvaranje dobrih poslova; i unapredjivanje urbanog planiranja i kvaliteta kuća. Dalje podržavamo održivo upravljanje otpadom kroz primenu 3R (redukovanje, reupotreba i reciklaža). Naglašavamo značaj razmatranja smanjenja rizika katastrofa, klimatskih rizika u urbanom planiranju. Prepoznajemo napore gradova za ujednačavanje razvoja u ruralnim regionima.   

229. Potvrdjujemo našu obavezanost pravu na obrazovanje i u ovom pogledju se obavezujemo da jačamo medjunarodnu saradnju da dostignemo univerzalan pristup osnovnom obrazovanju, naročito u zemljama u razvoju. Dalje potvrdjujemo da potpuni pristup kvalitetnom obrazovanju na svim nivoima je neophodan uslov za dostizanje održivog razvoja, iskorenjivanja siromaštva, rodne ravnopravnosti i osnaživanja žena kao i ljudskog razvoja za dostizanje medjunarodno postavljenih ciljeva uključujući Milenijumske ciljeve razvoja, kao i puno učešće žena i muškaraca, i osobito mladih ljudi.  

U ovom pogledju, naglašavamo potrebu za obezbedjivanjem jednakog pristupa obrazovanju za osobe sa invaliditetom, autohtone narode, lokalne zajednice, etničke manjine i ljude iz ruralnih područja 

U okviru prvog Javnog rada u 2012. godini Centar za samostalni život OSI Srbije je radio edukacije za personalne asistente.

Iako je Centar  organizacija koja jedina ima akreditovan program obuke za ovu vrstu usluge edukacija se još uvek radi u skraćenom obimu, budući da još nisu završeni svi mehanizmi novog Zakona o socijalnoj zaštiti koji bi zaokružili ovu priču (pravilnici, licenciranje…).

Naravno interesovanje za ovu obuku je sve veće i ovaj put je Centar radio obuku za 16 organizacija OSI u 14 gradova u Srbiji. Kroz obuku je prošlo 126 personalnih asistenata i oni su dobili sertifikate za početni nivo obuke za obavljanje personalne asistencije.

Tema nove emisije o osobama s invaliditetom MESTO ZA NAS je život sa multiplom sklerozom u Evropi i Srbiji. O kongresu Evropske platforme za MS govore predstavnici Društva MS Srbije i stručnjaci koji su učestvovali na skupu u Barseloni. Govorice se o tretmanima za obolele, novim lekovima koji se testiraju, poziciji Srbije na MS Barometru. Predstaviće se i nova moderna sala za rehabilitaciju u beogradskom udruženju obolelih od ove bolesti.

Osoba s integritetom je jedan kontroverzni slikar, započinje i predstavljanje streljačke paraolimpijske reprezentacije.

Zabeležena je konferencija Nacionalne organizacije za retke bolesti, a emisija završava pričom o inkluzivnom horu Ison.

Naše priče oblikuju i nas i svet oko nas.   Postoji naše iskustvo i postoji ono kako sebi objašnjavamo to što smo doživeli. Priče kojima obavijamo svoje iskustvo mogu da daju perspektivu, dubinu, značenje i podstrek našim životima, mogu i da nam oduzmu radost, saosećanje, nadu i oproštaj. Naše priče mogu da nas oduševe ali i uplaše. Priče sa kojima živimo su u stvari nacrti i naših potencijala i naših ograničenja. Jednom kad se pomešaju linije između činjenice i fikcije i mi interpretiramo naše subjektivne percepcije kao “istinu”, naša perspektiva postaje samoispunjeno proročanstvo.  Kada živimo u priči stida i viktimizacije, napuštamo našu moć i umanjujemo svoje potencijale. Kada živimo u suverenoj priči  i priči samoodgovornosti, širimo svoje mogućnosti i idemo izvan svojim granica. Kako vidimo svoj život kao priču često određuje kako nas život tretira.
Denise Bissonnette